Dotakli smo dno života

Najveća tragedija jeste to što ta kriminogena vlast svodi školstvo i obrazovanje na kupovinu diploma i doktorata i što bukvalno preko svih vrsta medija svakodnevno bombarduje građane najmorbidnijim sadržajima i lažnim informacijama u osnovi mitološkim, istorijski i kulturološki destruktivnim i nazadnim.

Na taj način menja se svest čitavih generacija. Stvaraju se ličnosti kojima su nacija i pravoslavlje spiritum movens, odnosno ideja vodilja, životna snaga ali i upravljači u društvu. Tako je došlo do kolektivne besvesnosti. Jer građanima se ne dozvoljava da se duhovno uzdignu na viši nivo svesti.

Ljudi neobrazovani, podaničkog i povodljivog karaktera, idealni su za manipulaciju. Okovani tuđim mišljenjima postaju pioni nesposobni da razlikuju uzrok od posledice.

Srpsko-ruska čerga nazvana „Privremena skupština naroda dostojnog Srbije“, koja već mesecima stoji ispred zgrade Parlamenta u Beogradu kao i murali i grafiti po ulicama i zgradama svih većih gradova, dokaz su da će uskoro u čitavom javnom prostoru u Srbiji dominirati Mladići i Putini. Jadna je ta naša mladost kojoj su idoli ratni zločinci a ideja vodilja u životu slovo „Z“ kao simbol zločina.

Tek sada se divim mom školskom drugu prerano preminulom velikom glumcu Milanu Lanetu Gutoviću, koji je govorio: „Ne plaši me kad je budala usamljena, ona se iz toga izvuče.

Plaši me kad se budale udruže, preuzmu vlast, pa imaju i izvore finansija, logistiku i podršku države… pa utiču na moj narod tako da svi postajemo budale.“ Evo aktuelnog primera ispravnosti Lanetovog mišljenja. Naslovna strana Vučićevog udarnog tabloida „Informer“.

Intervju sa čovekom koji je čitav život proveo u zatvoru zbog serijskog silovanja, u kome savetuje žene kako da se ponašaju dok ih siluje. Baš kao da smo svi mi budale, Vučić taj tabloidni šljam finansira našim parama iz budžeta. A mnogi ljudi u Srbiji ne čitaju nego slušaju.

Tako postaju sledbenici vlasti jer ne razmišljaju svojom već tuđom glavom. Veličanjem plemenske istorije Srbije i svakodnevnim guslanjem o Kosovu kao srcu Srbije i svetoj srpskoj zemlji, iako su većinu Srba sa Kosova još u Srednjem veku, Čarnojevići preselili u Panonsku ravnicu, vlast primorava ogroman broj ljudi da žive u vremenu koje više ne postoji.

U prošlosti i od prošlosti, obećavajući im svetlu budućnost a preskačući jadnu i čemernu stvarnost. Pitam se čemu tim ljudima služe oči. Kao da su slepi, ne vide stvarnost u kojoj žive, nego veruju čoveku koji već deset godina obara svetske rekorde u laganju. Veruju diletantu koji o svemu sam odlučuje a nikad ni zašta nije odgovoran niti kriv i koji zamišlja sebe kao istorijsku ličnost.

Uz pomoć metoda s početka teksta, gebelsovske medijske propagande, i naravno korupcije, anestezirao je ogroman broj ljudi i gotovo bez otpora, radi šta mu je volja. Poigrava se sa sudbinom države i nacije kao da je Atila Bič Božji, a ne običan fićfirić, u prevodu kompleksaš, lažov i beskičmenjak prepredenjak, prevrtljivac, ulični hohštapler i đilkoš. Prokleta je sudbina Srba i Srbije a zajedno sa nama i svih građana koji žive u ovoj jadnoj zemlji. Prošlo je više od dva veka od kako nas je globila i uništavala vlast turskih janičara zvanih Dahije.

Suprotstavio im se orđe Petrović iz Topole okupivši narod u borbi za oslobođenje iz viševekovnog ropstva. Danas smo ponovo u istoj poziciji, okupirani od modernih „Dahija“. Prokletstvo je u tome što više nema Karađorđa, koga nisu ubili Turci nego kum Miloš Obrenović. Potom su Karađorđevići, ubistvom kralja Aleksandra zatrli lozu Obrenovića.

Pa je zatim, Nikola Pašić, vodio narod kroz čitav niz ratnih pogibija samo radi očuvanja vlasti. I tako sve do današnjih dana kada rigidni komunistički aparatčik Milošević, ubija svog političkog oca Stambolića a njegovi kleronacionalisti i „omiljeni opozicionari“, prvog demokratski izabranog premijera inđića. Tako smo postali zemlja čija je nacija pala na dno života. Niko nam nije kriv i niko drugi nas ne može spasiti.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.