Doušnici i udbaši među nama

U vreme čuvene Titove tromesečne posete Africi moj pokojni otac podigao je kuću do krova i tim povodom, kao što biva, pozvao najbliže srodnike i komšije da na gradilištu popiju po koju rakiju.

Popivši više nego što je uobičajeno, održao je govor u kojem je korio Tita što šeta po svetu, a on, i njegovi drugovi iz fabrike, ne primaju platu čitava tri meseca. Svi u porodici, kao i njegovi najbliži prijatelji, živeli smo u uverenju da će oca, zbog održanog govora, i po četvrti put odvesti u zatvor, jer je među prisutnima bila i osoba u čije se doušništvo sumnjalo.

Sutradan otac se lečio od mamurluka, ali ga niko u policiju nije privodio. Istočani su očigledno grešili kad su živeli sa uverenjem da je naš rođak doušnik i, zahvaljujući tom događaju, promenili su mišljenje o njemu.

Doušnik je bio neko drugi, ovaj je, namerno ili slučajno, on je bio nabeđeni doušnik, čime se zametao trag onima koji su to bili.

Kada su počela kosovskometohijska gibanja, albanska, potom i srpska, već sam bio asistent, pa docent na Filozofskom fakultetu. Čim sam saznao da se moji zemljaci okupljaju u Beogradu, odlučio sam da im se pridružim i pomognem, koliko mogu, naravno.

Prenosim čitaocima neka zanimljiva iskustva.

Pred Skupštinom Srbije zatekao sam omanju grupu od dvadesetak svojih Metohijaca, od kojih sam neke jedva prepoznao. Bila je to prva ili jedna od prvih seobničkih skupina u Beogradu. U razgovoru s njima kažu mi da će se uveče okupiti kod Saborne crkve.

Odem u crkvenu portu, željan da saznam šta nameravaju da rade i koliko je ozbiljna njihova radnja. Bio sam oduševljen njihovim dolaskom, uveren da više neću biti jedan od retkih koji učestalo govori svojim kolegama i prijateljima šta se zbiva na Kosovu i u Metohiji. Jedan od njih, moj profesor i kolega, Vasilije Krestić, još uvek član Komunističke partije, kada sam mu kazivao o teškom stanju mojih zemljaka, posle donošenja čuvenog ustava iz 1974. godine, otvoreno i bez uvijanja, rekao mi je: „Ti si srpski nacionalista.“

Posle ovog i drugih surovih iskustava, i u Istoku i u Beogradu, ugledavši moje iznurene zemljake pred Skupštinom i u porti Saborne crkve, učinilo mi se da dolaze bolji dani za Srbe s Kosmeta. I, gle, kakvo iznenađenje. Dok sam prilazio jednoj osobi u porti crkve, čujem od predvodnika ovog malenog skupa metohijskih jadnika kako kaže svojoj ženi koja stoji uz njega: „Evo, ovog udbaša!“ Izgovorio je tu rečenicu toliko glasno da smo je svi čuli, i meni je, namah, sve bilo jasno, ko organizuje i ko vodi skup i ovu šaku nesrećnika.

Tim ispadom onemogućen mi je bio svaki budući kontakt s njima, a ja sam imao samo jednu želju, da im se nađem i da im pomognem.

Obuzelo me je razočaranje, od Krestićeve osude do nabeđenosti ovog državnog doušnika, znatno snažnije od ranijih metohijskih.

Tako je počelo, budući da je to bio prvi dan narednih beogradskih skupova i, čini mi se, uoči „slavne jogurt revolucije“ u Novom Sadu. Strašno je što je neko izigravao metohijske mučenike, a nije bilo nikakve potrebe, jer su oni to zaista bili.

Država je pripremala dirigenta s palicom, smišljala formu, suština je, kao i godinama ranije, potiskivana i skrivana, zarad lažnog i promašenog bratstva i jedinstva.

Potom su skupovi postali masovniji, a centar okupljanja im je bio Pionirski park. Poučen prethodnim iskustvom skoro svakog dana sam prolazio pored parka, na putu od Arhiva Srbije do Filozofskog fakulteta, ali nisam imao hrabrosti da im se, prvih dana, pridružim.

Jednog dana naletim na Blagu iz Donjeg Dragoljevca, malog seoceta nedaleko od Istoka, s njim o svemu popričam i od ovog šereta mnogo šta saznam. Danima sam se s njima družio, ali u ovoj znatno masovnijoj družini nisam sreo predvodnike iz Saborne crkve.

Masovnost proistekla iz teškog položaja Srba Kosmeta otrgla se državnoj kontroli i davala je okupljenim obeležje istinskog mučeništva. Dovoljno je podsetiti na pomoć u hrani i posteljini koju su im donosili bolećivi Beograđani.

Danas, kada su Kosovo i Metohija u ustima svih Srba tema broj jedan, pored korone i s koronom, dve su stvari karakteristične, ako se izuzme zavrzlama oko pregovora Beograda i Prištine; 1) prodaja preostale imovine na Kosmetu i 2) potraga za izgubljenim i nestalim licima.

Niko, ama baš niko, ne govori i ne piše o prodaji srpske imovine Albancima, koja se privodi kraju, niti se ozbiljnije radi o nestalim licima. A osoba koja predvodi i „brine“ o nestalim licima radi sve što se od njega zahteva, ponajmanje ono zbog čega je na čelu te organizacije.

Njega ima svuda, u svim medijima, pisanim i elektronskim, svim manjim i većim skupovima, svih Srba iz svih krajeva, i uvek je na mestu s koga se može videti njegova proćelava glava. Kao da se ništa nije izmenilo – ni doušnici, ni vođe, ni državna (ne)briga o južnoj pokrajini i njenim žiteljima.

Normalno je i neophodno da država kontroliše pokrete svojih građana, ali nije normalno da su Srbi s Kosova i Metohije bili pod strožom kontrolom državne bezbednosti od drugih svojih sugrađana iz bivše Jugoslavije.

Tada se još verovalo da će se Jugoslavija očuvati, pa je zvanična politika, poslednji put, pokušala da pritiskom na Srbe zadovolji Albance. I jedni i drugi otrgli su se takvoj politici i nagovestili kraj drugoj Jugoslaviji i nekoj nepoznatoj Srbiji.

Jedan istaknuti srpski komunistički ideolog, s kojim sam se upoznao u Arhivu Srbije, pošto je stekao poverenje u mene, dao mi je jedan zvaničan izveštaj koji je jedna komisija o Kosmetu podnela CK SK Srbije.

Bio sam ne malo iznenađen kada sam ga pročitao i u njemu naišao na mnogo više pouzdanih činjenica o stanju na Kosmetu i rovarenju iz Albanije nego što sam mogao i da zamislim. Država je sve znala, sve skrivala, ali nije uspela da sakrije podmetnute doušnike koji su radili zarad jugoslovenske politike a ne Srba s Kosova i Metohije. Zašto to i danas rade?

Autor je istoričar