Doznali smo odgovore

Pozorišna kritičarka Danasa, gospođa Dragana Bošković, kako navodi, nije imala avanturu tokom prevoza autobusom od Beograda do Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali je zato pred predstavu „Magbet“ čula kako se priča o mukama putovanja. Stoga se u njenoj kritici postavlja pitanje zašto se predstava igra u Novom Sadu, a ne u Beogradu, gde bi „hladno mogla da je gleda“. Reč je o predstavi „Magbet“ V. Šekspira u režiji Jirgena Gosa i u izvođenju Sauspilhausa iz Diseldorfa, o „ukletom komadu“, jer se „dešavaju nezgode svaki put kada se postavlja“. Jeste, za „Magbeta“ se kaže „Ono“.
Kritičarka vodi računa o svom fizičkom i mentalnom zdravlju i o svojoj ugodnosti, tako da u svojim kritikama zapaža da se ovde na Bitefu posle predstave ne služe kanapei, dok se na nekom svetskom festivalu, gde su je odveli autori predstave, služe, što je znak dobrog gostoprimstva. Takođe je veoma lepo njeno zapažanje, a sve u okviru kritike, kako je gospodin Željko Mitrović povodom predstave „Pijana noć 1918“ na Brijunima „počastio goste“, te je nekima palo na pamet da predlože Jovanu Ćirilovu da ubuduće kritičarki pred predstavu podari sendvič.
Potpuno mi je jasno da gospođa Dragana Bošković razume kako savremeni prevod „Onoga“ umnogome odstupa od Geteovog, ali istovremeno mi je jasno kako reći za nekog reditelja, u ovom slučaju Jirgena Gosa, da je „kontroverzan“ znači ne znati ništa drugo reći i, konačno, „odstreliti ga“, marginalizovati i „očistiti“ iz istorije pozorišta. Taj običaj nije nov.
No, sve to nije razlog za moje primedbe Danasu. Međutim, budući da smo od kritičarke saznali da smo u Novi Sad putovali da „doznamo odgovore na neka teška pitanja“, a pitanja vlasti i zločina i krivice su, danas i ovde (i uvek i svugde), možda najbolnija pitanja na koja jednostavan odgovor ne postoji, te predstava „Magbet“ Sauspilhausa nije odgovorila na ta pitanja.
Jeste odgovorila. „Kontroverzni“ reditelj i sedmoro neviđenih glumaca golih do pasa i od pasa, odgovorili su da je car go, da je kralj go, da se „zločin do neba diže“, da je pobeda za povraćanje, da je Hitler jasan i go, da je Staljin jasan i go, da je to i Milošević i njegov zločin, kao i svi njegovi pomagači, i da tu nema ni obučenih, ni svučenih, ni preobučenih, da je sve jasno, da smo svi goli pred sobom, istorijom i zločinom. Pa se to u Danasu ne bi moralo relativizovati.
Suvereno je to što Sauspilhaus zna, kako i ne bi, a besomučno sme i zna da sopstveno suočenje igra, svaka čast, jer „ono što smeš to i možeš, i ono što možeš to i smeš“. Možda će nešto i da im se „desi“, veličanstveno, nadam se, jer su savladali „Ono“, dok svima onima koji „ladno mogu to da gledaju“ kod kuće, neće ništa.