Dozvolite da se obratimo

Bila je i naziv TV emisije koja se emitovala nedeljom posle doručka. Nekada je izlazio i časopis „Front“, da bi informisali šta ima novoga u našoj vojsci.

Bio je i obavezni vojni rok.

Svi muškarci sa navršenih 18 godina, od zavisnosti od vremenskog perioda i roda, vojske su bili obučeni u uniformu 36, 18, 15, 12, 11 meseci.

Onda 12+3 pa onda ništa.

JNA je bila ključna institucija institucija jugoslovenske države prvo u rukama KPJ-a pa SPS-a o propasti svega i svačega.

One 1948. godine kada je došlo do razlaza između jednih i drugih komunista bilo je 94% komandnog kadra ili 85.000 ljudi pripadnika partije, a posle i više i više.

Roditelji su šaljući sinove u vojsku bili i srećni i tužni.

Srećni jer je stasao za vojsku i tužni jer će godinu dana biti razdvojeni od njega.

Vojska se trudila da interes pojedinca podredi interesu kolektiva.

Od vojne jedinice do jugoslovenske države parola „Čuvajmo bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“ je funkcionisala dok se nisu izgubile oči.

Makedonci su slati u Sloveniju, Slovenci u Makedoniju, Beograđani su išli u Mali Lošinj, a Hrvati u Prištinu.

Mladić koji nije služio vojsku bio je sramota: Bilo da je bio iz Čakovca, Rače Kragujevačke ili Pivke. Sa njim nešto nije bilo u redu, porodice nisu davale ćerke u takvu kuću. Kad nije za vojsku, nije ni za šta! Bilo je i ispraćaja i to kakvih!

Postojala je subordinacija (jedna od retkih institucija u državi). Socijalizacija je činila svoje upoznavanje drugih prostora i ljudi. Bez obzira na način razmišljanja osećala se pripadnost nekom zajedništvu. Vojska + stanovništvo = obeležje države.

Po brojnosti i obučenosti jedna od najznačajnijih vojnih snaga u Evropi bila je JNA. Geopolitika i vojna strategija su se promenile, i to je bilo tako.

Neverovatno da niko u skupštini nije postavio pitanje staža onih koji su služili vojni rok. Oni koji nisu služili bili su zaštićeni kao beli medvedi; oni koji jesu su kažnjavani.

Nemaju radni staž, a mogli su da rade privatno, putuju po svetu, uče zanat, strane jezike, ili „hvataju zjale“.

Moraju da idu na vojne vežbe ili će krivično odgovarati.

Obaveza im je učešće u ratu.

Oni koji nisu služili su blagosloveni.

Kada se odlučuje o vraćanju vojnog roka, treba prethodno dati odgovor na čitav niz pitanja.

Koliko će trajati?

Da li je obavezan za sve?

Kolika će biti plata i putni troškovi?

Obezbeđenje infrastrukture i identature (uniforme, oružje, smeštaj, poligoni za obuku, doručak, ručak, između marenda, i večera);

Ko će obučavati vojsku?

Osnovno pitanje koje postavljamo na zelenoj pijaci – A koliko to košta?

Organizovati javnu raspravu (zašto ne i referendum).

Samo će se tako izvagati rešene za ili protiv. Kome biti veran? Kada su pitali Bernarda Šoa – koje su žene najvernije crnke, plavuše ili smeđe – odgovorio je sede! Takođe je rekao da „Kada ima volje ima i načina“, ima li volje?

Prošlo je vreme služenja vojnog roka kao obaveza i čast. Ni starešine (čiji je posao izuzetno težak) ne dobijaju više stanove, visoku platu, zapošljenje za suprugu, letovanje na Bledu, Tari, Kuparima, ni lečenje na VMA, ni oporavak u Meljinama, niti poštovanje javnog mnjenja, posle raspada SFRJ.

Srbi su 1804. stvorili narodnu vojsku. U 20. veku ratovali čak šest puta:

Prvi i drugi balkanski rat

Prvi i Drugi svetski rat

Rat okončane zajedničke zemlje 1991-1995.

Rat sa NATO paktom 1999.

Sem u prvom navedenom (rado ide Srbin u vojnike) svim ostalima je dodat stih B. Đ. (Bora Đorđević) „dva ga vuku, a trojica tuku“.

Ipak u miru kako kaže Đ. B. (Đole Balašević) u vojsci smo stekli druga do groba i hroničnu upalu zgloba i konačno „Si vis pacem, para bellum“.

Koji mir želimo i protiv koga ćemo ratovati? Najbolje da damo oglas:

„Pošto smo nabavili odlične topove, od kojih, kako je i proba pokazala danas u svetu nema boljih, to nam je potreban i neprijatelj koga čemo potući do noge.“ Ups! Ovaj glas je već objavljen davne 1905, napisao ga je neki neučesnik svih ovih ratova – Radoje Domanović!!!

A dok ne rešimo šta ćemo i kako ćemo pevaćemo bivšem predsedniku „Mi u školi učimo topove i mine, da branimo granice svoje domovine“. Pevaćemo nekom drugom predsedniku da nam da vojničku ocenu „vrlodobro“, a mi ćemo horski njemu, negovim čaušima i dvorskim ludama: Staraćemo se, služimo narodu, služimo Srbiji i nikako ne sebi.

NA-MESTU-VOLJNO!

Autor je gimnazijski profesor istorije i bivši pomoćnik komandanta 24. Inženjerskog puka za informisanje i moral