Foto: Shutterstock/Denis JunkerKad je već na naslovnoj strani lista najavljena polemika, nemam kud nego da odgovorim profesoru Radovanoviću na tekst od 20. juna u listu Danas, u čijem se naslovu pominju navedena imena.
Ajnštajn će privući čitaoce, samo ne znam kakve veze ima sa Asafom. Sa Zorkom ipak ima po neku nit.
Studenti fizičike hemije su Albertu čestitali 75. rođendan marta 1954. I Zorka je bila kao brucoš jedan od potpisnika tog pisma.
Za divno čudo stigao je odgovor: oba pisma prošla Gvozdenu zavesu! Alberta je obradovalo što postoji sfera iznad uticaja političkih i emocionalnih sila.
Albert je u poslednjim danima svog života bio razočaran zbog zloupotrebe njegove teorije za proizvodnju atomske bombe.
Društvo fizikohemičara je bilo suorganizator Rasprave o zloupotrebi znanja, koja je održana 22. februara 2017. u Beogradu.
Učesnici rasprave su zaključili da je korišćenje nusproizvoda pri razdvajanju izotopa uranijuma za proizvodnju municije isto tako akt protiv čovečnosti.
Taj tehnološki otpad je kolokvijalno nazvan osiromašeni uranijum (OU) i mora se odlagati pod posebnim uslovima kao radioaktivni otpad.
Opasni umovi su sagledali pogodnosti ovog materijala za proizvodnju protivoklopne municije. Metak je piroforan, pali se, usijava se i šilji prodirući kroz tvrdu metu, pri tom se oslobađaju aerosoli ili kako se češće nazivaju čestice sa OU.
E, sad pa otkad je Asaf „sirak tužni“? Sirak odnosno siromašak može biti samo neko ko radi pro bono celog veka, ali se takav ne sahranjuje uz najviše vojne počasti!
Za razliku od „salonskih“ stručnjaka on je sakupljao dokaze na bojistima.
Nauka se mora osloboditi nametnutog kriterijuma prebrojavanja radova već gledati šta je ko uradio.
Njegovi dokazi su skrenuli pažnju na osobine OU, a budućnost je pokazala da je bila potrebna opreznost u zakjlučivanju.
To je uneto u dokument THE ROYAL SOCETY. Policy document 7/01 May 2001 ISBN 0 85403 5575.
Ovaj izveštaj se može naći na www.royalsoc.ac.uk
U nastavku su neki prevedeni delovi tog dokumenta koji se odnose na neophodne eksperimente.
„Naše glavne preporuke za buduća istraživanja uključuju:
• bolje procene nivoa OU i svojstava aerosola OU, koje su rezultat probnog ispaljivanja u realnim uslovima u oklope teških tenkova;
• eksperimentalne informacije o unosu OU iz resuspendovane prašine osiromašenog uranijuma u kontaminiranim vozilima;
• razvoj i validacija modela kako bi se omogućilo predviđanje izloženosti OU u širokom spektru okolnosti;
• nove nezavisne procene nastalih rizika, posebno kod visokih izloženosti, kada budu dostupni dalji eksperimentalni podaci;
• dugoročne in vivo studije rastvaranja oksida DU;
• detaljan pregled efekata zračenja radioaktivnih čestica u limfnim čvorovima, uključujući sve moguće kancerogene efekte. “
Bejkon bi bio uglavnom zadovoljan sa ovim preporukama.
Tada se nije moglo predvideti kakva je površina čestica, te bi simulacija sa praškastim oksidima bila besmislena.
Napredak u tehnikama eksperimenata je očigledan, te se uvek može izvršiti revizija u skladu sa najnovijim saznanjima.
To je bila osnovna poruka Deklaracije o potrebi mera sanacije posledica NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Profesor Radovanović me ironično pita posle slavodobitnog opisa svog udela u rešavanju dileme oko OU, da li bi to zadovoljilo Bejkona aludirajući na moj komentar u tekstu koji je predmet ove nepotrebne polemike.
Postoji jedno ALI. Profesorka Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, dr Jasmina Vujić, jedan od inicijatora Deklaracije, je u pripremama potražila studiju koju je uradio Hardvarski univerzitet 2013. godine i za koju je dobio finansijska sredstva od NATO saveza.
U studiji The Kosovo Case Study nema imena profesora Radovanovića, te je logično da to nije studija na kojoj je on bio supervizor.
Uzgred, na sajtu Harvardskog univerziteta nema više ove studije – pretpostavke o razlogu bi bile u sferi špekulacije.
Tu do sada nepoznatu UN studiju je profesor Radovanović pominjao i decembra 2017. na skupu u Domu vojske u Beogradu, a na moju molbu da mi kaže bibliografske podatke da mogu da je nađem i pročitam, nije mi odgovorio.
Bila je prilika da to uradi u tekstu o Ajnštajnu i Asafu.
Srpski narod može biti ponosan na svog velikana Milutina Milankovića, jer je njegovo delo priznala svetska nauka. NJegovi stavovi se navode bez potrebe da se označi odakle su preuzeti. Svi ostali su dužni da navedu izvor informacije.
Isto tako se ne može reći u ozbiljnom tekstu da je to stav grupe naučnika bez navođenja njihovih imena.
Uostalom, zar se pripadnici stručne i naučne javnosti ne zalažu da se u Studijama o uticaju na životnu sredinu strateških projekata u Srbiji navedu imena tvoraca, a posebno onih koji ocenjuju te Studije!
Nije to znak nepoverenja ili kako profesor koristi neakademsku kvalifikaciju DA ONI LAŽU, već je to profesionalna obaveza.
U tom smislu bi i sam profesor morao da navede u svojim iskazima na koji autoritet i dokaz se poziva da ne bi neko drugi posumnjao u verodostojnost i to okvalifikovao kao laž.
Ovog puta bih na kraju poručila mladim istraživačima da uživaju u otkrivanju nepoznatog i da se na putu do ostvarivanja cilja pridržavaju principa naučne čestitosti. Isto tako, neka imaju na umu Ajnštajnovu poruku o odolevanju uticajima političkih i emocinalnih sila.
Počesmo sa Ajnštajnom pa da tako i završimo. Ja se svakako neću više uključivati u ovu polemiku jer je jasno da je profesor Radovanović u prvom tzv. familijarnom obraćanju Dani tražio povod da nastavi seriju neosnovanih optužbi.
Autorka je naučni savetnik u penziji Instituta za fiziku
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
