Dragi Borise…

Znam, nije pristojno pisati javno osobi koja te i ne poznaje, ali to nek se kao greh notira u „rashode“ Vašeg Biroa za informisanje ili kako se to već danas zove: pitao bih Vas ja štošta, lično, ali sad će četiri godine kako u nekoj fascikli službe, fioci, folderu, stoji zahtev magazina STATUS za intervju sa Vama. Gužva, šta ćemo: izbori po izbori, predsednik pa predsednik, Kurir, pa Standard, ne stiže se. Razumem, nisam zlopamtio, sačekao bih još četiri godine, ne bih Vas ni sad uznemiravao da se ovih dana nije zgodilo nešto što mi je u svesti potaklo polemički refleks. Nešto što se predstavlja kao Nino Brajević, naime, u štivu koje presuje laži i intrige, jadikujući nad rezultatima konkursa Ministarstva za kulturu izvolilo je očešati se o moj lik & delo: „Slučajno ili ne, ali među onima koji su dobili najviše novca je i magazin Status, koji i ne izlazi redovno, a čiji je glavni urednik Slaviša Lekić, jedan od retkih koji je podržao usvajanje Zakona o informisanju“.

Ne bih Vas gnjavio činjenicama, dragi Borise, ali Vam moram skrenuti pažnju: citirana rečenica oslikava pravo stanje u srbijanskom novinarstvu – na jednu istinitu konstataciju, idu dve flagrantne laži! I da pojasnim: magazin STATUS, koji već devetu godinu izlazi redovno, mada ne redovnije nego što Nino Brajović ubira kiriju od poslovnog prostora UNS-a, nije dobio ni dinara, jer nije ni aplicirao na konkursu! Istina je da S. L. jeste podržao izmene Zakona o informisanju – ne zarad kakve „kompenzacije“, već upravo zbog Brajevića i sličnih medijskih bubarusa. Neću replicirati prevejanom rentijeru Brajeviću. Čemu potresati osobu za koju je dramatičan događaj kad god je neko, s vremena na vreme, mada sve ređe, prepozna na ulici – hm, da to nije neko iz tužilaštva za ratne zločine, neko ko se seća Brajevićevih vukovarskih medijskih hepeninga na RTS-u devedesetih?!

Što ne znači, dragi Borise (prosto, takav sam) da ću mu i oprostiti: blago ću ga, kao i svako drago magare, povući za uši, a onda odvesti na piće gde god poželi. Jer, i ne hoteći, ovaj pačvork moje profesije otvorio mi je oči, podsetio me kako svaki, pa i najbolji izbor, bolno ukazuje na odbačene puteve i naterao da pogledam u retrovizor svog života.

Ovih dana sam obeležio dva značajna jubileja: 37 godina života (one dve kad sam išao bos i onih 11 kontaminiranih boemijom, ne sećam se i ne priznajem) i 10 godina od kako je Beta emitovala vest da su na Brankovom mostu, tokom protesta Saveza za promene, pretučeni Zoran Đinđić i novinari Julijana Mojsilović (Reuters), Slaviša Lekić (Reporter), Aleksandra Ranković (Beta), Imre Szabo (Danas). Četiri godine pre tog događaja, ispred zgrade Borbe, lično obezbeđenje Zorana Lilića izdalo mi je, bez da sam zahtevao, direktni akreditiv za Urgentni centar i ušivanje arkade. I početkom ‘91. imao sam bliski susret sa štanglama, lancima, letvama i čizmama Šešeljevih manijakalnih „crnorukaša“. Pretnje kako ću brzo završiti u boljem haremu, s funkcijom evnuha, ako razumete šta hoću da kažem ili kako će kompletna moja uža i šira familija biti nasađena na muški izvor inteligencije idu u rok službe.

Kad nisam dobijao pretnje i batine, koje su me, poput mandata, stizale svake četvrte godine, šetao sam, protestovao i – pisao. Oduzeli su mi posao u Borbi. Pisanje je bilo razlog da za vreme bombardovanja, poput „zemunaca“, kasnije, menjam „štekove“ po Beogradu. Zbog teksta „Kuma“, o Miri Marković, jednom su uhapšeni vozač, čak i kombi sa kompletnim tiražom Reportera.

Hoću da kažem, dragi Borise, da sam svoj entitet tražio (i našao) izvan društvene strukture i državnog projekta paranoje devedesetih. Ne žalim se i ne kajem, svaki izbor je jedini izbor. Nije mi čak stalo ni do onog fiktivnog Đinđićevog ordena koji je, u sporu sa B 92, pretpostavio obećanoj frekvenciji.

Ali smeta mi, dragi Borise, što je apsurd postao princip koji živi i do koga i Vi držite. Apsurdno je da se učesnici i glavni akteri paranoje devedesetih, paranoje koja je za posledicu imala gubljenje individualne svesti, danas grupno pozivaju na „rupe u sećanju“. Apsurdno je da učesnici danas nisu ni svedoci. Apsurdno je što je taj period njihovog (pret)političkog bitisanja postao savršena kulisa za razne kompenzacije i koncesije, a ne konsekvence! A najapsurdnije je, priznaću Vam, dragi Borise, što iako imam problem sa preterano lepim mišljenjem o sebi, sve više držim do toga da je apsolutno nemoguće biti prav u svetu krivih. Kao i obrnuto! Posebno sam zabrinut što sve češće razmišljam kako da se i sam uklopim u taj pejzaž apsurda!

Da li su dva svedoka dovoljna? Obraćam li se direktno Vama? Koliko, posle, traje i staje pranje biografije? Znam da je ovo mala stvar za Srbiju, dragi Borise, ali mene što se tiče i nije baš. Zato se nadam brzom odgovoru pa da tu rabotu, kao i ovo pismo, učinimo javnom. Ako ništa drugo, javite se pa da idemo u neko zezanje.

(Ovaj tekst je pisan 842. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)