Dragi maturanti, vi koji ostajete u Srbiji…

Da bih izbegao uobičajenu patetiku ovakvih trenutaka, a umesto praznjikavih opraštalica i oproštajnica, za kojima uvek usledi koračnica ka najbližoj birtiji, praćena trubačima umesto nastavnika koji su vam četiri godine „trubili“ pamet i mudrost, ostaću dosledan sebi da vas i kroz ovaj govor poučim ličnim primerom, svojim omiljenim vaspitnim metodom.

Stara izreka kaže „Dabogda se rodio u vreme velikih promena“. Oni koji ne vide dalje od nosa, smatraju je kletvom. Oni koji vide iza horizonta, smatraju da velike promene donose veću svesnost i razvoj, te su za njih i svaki poraz i svaki uspeh lekcija koja će ih učiniti boljim nego što su bili.

Vi ste se zaista obreli u vreme velikih promena, ali i na mestu velikih promena. Način tih promena danas je vrlo vidljiv u bliskom okruženju.

Iz naše gimnazije je otišlo dosta učenika i nastavnika, tražeći neko bolje mesto pod suncem. Kao i naša opština, koja se prepolovila i na čijim ulicama ne viđam više od hiljadu učenika koji su mi, kao i vi, prošli kroz učionicu, srce, um, duh i život.

Bežeći od zla, Srbiju su napustile i napuštaju stotine hiljada i mladih i starih, što će učiniti i neki od vas…

Kao odraz svega toga, i naša zajednička istorija je bila veoma burna. Spajali su vas i razdvajali, pa opet spajali. Kada su pokušali da me oduzimanjem odeljenjskog starešinstva odvoje od vas, nisam ćutao niti sedeo skrštenih ruku. Kada su pokušali sa oduzimanjem posla, pa i samog života, ni tada nisam poklekao.

Zašto? Zbog svih mojih učenika, koji su to bili pre vas i koji će to biti posle vas, ali naročito VAS.

Vas, koji ste me, tako rano sazrevši, svojom posetom u bolnici vratili u život, ispunivši ga novom energijom i neugasivom odlučnošću da se borim za vašu budućnost, ovde u Srbiji.

Međutim, morate da mi u tome pomognete, i to će biti poslednji domaći zadatak koji vam zadajem, a koji glasi: da posle školskih učionica nikada ne prestanete da učite u učionici života, jer će vas ona učiniti potpunijim i sposobnijim da se ostvarite akademski, profesionalno, porodično i lično kako bi bili slobodni.

Kada budete slobodni, naoružani znanjem, svesnošću i naravno ljubavlju, moći ćete jednog dana, da zahvaljujući svom radu i razvoju, zatražite i zauzmete zaslužena mesta u ovom društvu, gradite ga i vodite umesto zlikovaca svih fela, nežigosani stranačkim knjižicama, neosuđeni na autobuse, sendviče i prazne parole.

Dok taj vaš trenutak ne nastupi, trudiću se svim silama da vam pripremim teren za njega, da jednog dana zajedno podižemo Srbiju iz pepela, u kojoj će vaša deca, možda gimnazijalci kao i vi, živeti svoj život u slobodi.

Ukoliko me baš ne bude tu da vas dočekam, znate šta vam je činiti – domaći ste dobili…

Autor je profesor engleskog jezika u Gimnaziji „Mihajlo Pupin“ u Kovačici i prva prosvetna „krvava košulja“