Draža Mihailović i Aćif efendija

U aktuelnom trenutku ne može se izbeći ni njihova stvarna uloga instrumentalizacije u tekućoj političkoj kampanji za prolećne izbore.

Aktuelna muralomanija u Srbiji dobija sva obeležja nekdašnjih sukoba u Vizantiji na poklonike i protivnike ikona, s tim što su današnji „sveci“ savremenih urbanih ikona-murala osuđeni ratni zločinci.

Grotesknost ove pojavnosti najbolje oslikavaju reči sa jednog transparenta – „Mi poklonimo umetničko delo gradu, vi jajima i farbom usvinjite fasadu. Mi počistimo svinjac što ostane za vama i vi ste kulturna elita, a mi gomila šljama?“ Reklo bi se, iskazanoj „umetničkoj“ iskrenosti i versko-političkoj „nevinosti“ ovde se ne bi imalo šta dodati.

Međutim ima.

Kada se u neposrednoj blizini murala sa likom Ratka Mladića pojavio mural Draže Mihailovića, oglasio se njegov unuk u ime POKS (Pokret obnove Kraljevine Srbije), protestujući što je u listu Danas navedeno da je „četnički komandant Draža Mihailović osuđen za zločine u Drugom svetskom ratu“, napominjući da je Viši sud u Beogradu još 2015. godine doneo punovažnu i konačnu odluku kojom je usvojen zahtev za njegovu rehabilitaciju i ta presuda iz 1946. godine proglašena ništavnom.

Unuk takođe podseća i na Zakon o izjednačavanju četnika i partizana koji je usvojila Skupština Srbije i koji je još na snazi, pri čemu se pominju odlikovanja pomenutom generalu od predsednika De Gola i Trumana.

O reviziji istorije do sada se dosta čulo.

Treba samo pogledati intervjue istoričarke Dubravke Stojanović na tu temu pa i o rehabilitaciji generala Mihailovića.

Ukratko, istorijski fakti kolaboracije sa okupatorskim fašistima i ratni zločini su neupitni.

Proizilazi iz ove rehabilitacije, ili se ova dva elementa negiraju, ili se odobravaju, a pošto se ne mogu faktima osporiti, oni se odobravaju i vrednuju pozitivnim.

Dakle u pitanju je državna politika kako već konstatuje pomenuta istoričarka.

Šta je sa Aćif efendijom u drugom slučaju? Istorijski fakti govore da se radi o nosiocu politike albanizacije Bošnjaka (muslimana) u Sandžaku, takođe kolaboracionisti fašističkog okupatora.

U kontekstu okupatorske politike izazivanja međunacionalnih sukoba na ovom prostoru  Aćif efendija je osuđen kao izdajnik i ratni zločinac i streljan od nove komunističke vlasti.

Nakon rehabilitacije Draže Mihailovića, Bošnjačko nacionalno vijeće Sandžaka (BNVS) je postavilo ploču u centru grada i podnelo zahtev za njegovom rehabilitacijom.

U međuvremenu, stvaran je mit o njegovoj ulozi o spašavanju muslimanskog stanovništva Sandžaka od četničkog genocida.

Pritom se zanemaruju činjenice o bošnjačkom otporu albanizaciji kao i otporu regrutaciji u nemačke oružane snage.

Na ovu ploču ovih je dana podsetio predsednik Srbije rekavši da oni koji se „navodno bore protiv ratnih zločinaca za osam ili devet godina nisu uklonili tablu sa imenom Aćifa efendije u Novom Pazaru“.

Pošto se rehabilitaciji Draže Mihailovića već poklonila dovoljna pažnja kako bi se ista osvetlila u kontekstima aktuelne politike u Srbiji, vredi podsetiti se nekih od zaključaka od kojih je krucijalni da je četnička ideologija pobedila u Srbiji još pre ustoličenja Slobodana Miloševića.

Ona nije poražena ni nakon tzv. demokratske revolucije 2000. godine.

Treba li se danas čuditi ideji „srpskog sveta“, glorifikaciji ratnih zločinaca i potiranju srpskog antifašizma. Naravno ne.

Otud i ideološka konfuzija na političkoj sceni Srbije. Otud i ideološki jaz na relaciji nacionalna većina, nacionalna manjina bar kada su u pitanju Srbi i Bošnjaci u Srbiji, a posledično i u Bosni. (Gde se samo izgubiše građanske stranke u Srbiji?)

Međutim, kada su Bošnjaci u pitanju, mogu se postaviti dva pitanja: prvo, ako su već rehabilitovani četnici, kao kolaboracionisti fašističkog okupatora, pa to istovremeno znači da su rehabilitovani i svi ostali kolaboracionisti, te je uz Mihailovića rehabilitovan i Aćif efendija, čemu onda postupak BNVS za njegovom rehabilitacijom, i drugo, da li BNVS treba povodeći se za rehabilitacijom generala Mihailovića slediti isti obrazac potiranja svog antifašizma kroz rehabilitaciju lika Aćifa Hađiahmetovića?

Naravno ne.

Time se samo baca senka na svetli lik Rifata Burdževića kao i Sretena Vukosavljevića, koji su imali vrlo precizan odnos prema autonomiji Sandžaka kao dela Srbije.

Biće da je problem što su valjda obojica bili deo antifašističke borbe, komunisti, a kao takvi ne mogu biti prihvatljivi.

To je krupna stranputica BNVS-a, a danas vidimo da se ta proalbanska linija još uvek nekako provlači kao nit u njegovom radu.

Stoga i gest koji se desio na dan Sandžaka 20. novembra, kada je izvesna osoba bacila kantu za đubre na ploču Aćifa efendije, baca sumnje, u kom kontekstu čitati značenje ovog čina?

Kome će ići u prilog ovaj gest, onima koji brane lik i delo Aćif efendije ili onima koji ga napadaju?

Sve dok su ratni zločinci nacionalni heroji, bilo iz onog ili ovog rata, dileme nema, oni će nastaviti da produbljuju međunacionalne jazove i učvršćujući nacionalnu homogenizaciju.

Da li sa namerom nekih novih sukoba na liniji starih projekata? ili samo u službi predstojećih prolećnih izbora, videćemo!

Autor je akademski slikar i profesor univerziteta