Drug Staljin i njegovo pravo

U novosadskom dnevnom listu Dnevnik tada je objavljeno pismo izvesnog Saveza studenata Novosadskog univerziteta, u kojem se tvrdilo da pravi studenti hoće samo da uče i da svesrdno i svedušno podržavaju Slobodana Miloševića, koji ih voli i koji podržava njihovu težnju da uče, uče i uče i brane srpski narod od svih svetskih i unutrašnjih neprijatelja. Ispostavilo se da je pismo sastavila grupa naprednih studenata Pravnog fakulteta (PF NU). Slična pisma, telegrami podrške i članici od istih i sličnih pisaca s pomenute adrese objavljivani su u vreme Vidovdanskog sabora 1992, protesta 1996/97, u kampanji 2000, proteklih nekoliko godina u procesu rušenja ostataka ostataka autonomije Vojvodine.

Sastavljači takvih pisama danas su na vlasti. NJihova deca ne znaju šta je nemati hiljadu evra.

Imena nisu važna, pogotovo kad iza njih ne stoje dela. Novi Sad je mala varoš. Na Pravnom fakultetu poznaju se i portiri i čistačice i profesori. Cela varoš zna pošto je svaka mamina maza.

Na zemlji u kojoj svaki član SNS može da dobije doktorat bilo čega bogougodno je i domoljubivo oduzeti doktorat Slobodanu Beljanskom. „Na zemlji“, pišem, a ne „u zemlji“, jer bi ono drugo podrazumevalo da postoji država, njene institucije i njeni zakoni.

Poznajem desetine profesora Novosadskog univerziteta koji imaju pristojno naučno delo i na njemu zasnovan ugled u javnosti. Za dekana PF NU prvi put sam čuo kad je tamo okačena jedna nova, tad još neizglasana zastava. Nisam zapazio nijednu njegovu izjavu u prilog nauke, prava i pravde. Nisam, doduše, zapazio ni da vlast nešto ceni dekane koji joj se ulaguju, sram ih bilo i sram je bilo.

Ne čini dobro Srbiji vlast kojoj su miliji i draži likovi s kupljenim papirima od onih koji imaju prave diplome i doktorate.

Ergo, valja pamtiti i prenositi na mlade naraštaje proročanske reči druga Staljina: kad se zahukta oduzimanje doktorata i diploma, doći će na red ne samo Vučić i Jovanović (i Živadin i Čeda), već i oni koji su oduzeli doktorat Slobodanu Beljanskom. I još jedna istorijska misao neumrlog i neprežaljenog Josifa Visarionoviča: nije važno da li ćete nekog prvo streljati a potom mu uzeti akademsko zvanje, ili obrnuto. Važno je da jedno ne ide bez drugog.