Druga sudbina logike u Srbiji

Nijedan od njih pojedinačno nije vredan pažnje, ali kada se uzmu svi zajedno, nešto se ipak može izvući. Najpre to da u našem društvu zaista postoji (ne znam da li i vlada) jedna posebna logika, ne bih rekao srpska, pre logika malih naroda, koja nas nagoni da se priklanjamo onome što nam ušima prija, a da lično (i nacionalno) preispitivanje ostavljamo ili za posle ili za nikad. Drugo, na šta su mi posebno ukazale meni najbliže osobe, može da se izrazi kroz jedan alegoričan savet koji glasi: bez obzira koliko imaš jaku empatiju prema životinjama, nesrećnog bika ne možeš spasiti ulaskom u koridu koja je već odavno počela, pogotovu ako na sebi imaš i crvenu majicu.

Za one koji su ovde poželeli da znaju o čemu pričam (a pritom nisu dužni da čitaju moje ranije tekstove), reći ću da sam za jedan od primera pogrešnog društvenog rezonovanja uzeo odnos našeg javnog mnjenja prema Srebrenici, upitavši (se): Ako to što se tamo dogodilo nije genocid, šta je onda?

Rekao sam i da reč ‘zločin’ nije dovoljna, ali ispalo je da je samo imenovanje organizovanog ubijanja muslimana na kraju rata u Bosni mnogo važnije od pitanja da li njegovom relativizacijom – a svaka terminološka diskusija to jeste – utiremo put za nešto slično što se može dogoditi nama? Na ova pitanja nije bilo ni osvrta, a kamoli odgovora. Drugi primer je bio o tome da želimo da rešimo pitanje nedovoljnog rađanja ali bez razumevanja da postoji i kontrapunkt ovog problema – nasilje nad ženama, on je prošao gotovo nezapaženo, dok treću priču o visokom obrazovanju izgleda da niko nije ni čitao.

Ima još gorućih problema koje naše društvo tretira na nelogičan način i u neskladu sa stvarnim stanjem. Uzmimo, recimo, ugroženost LGBT populacije; upravo ona (ugroženost) jeste prvi i osnovni razlog organizovanja gej parada, ali se ove manifestacije kod nas uporno dovode u vezu s pukim mahanjem seksualnom opredeljenošću. Gluposti poput: ‘Ni ja ne idem ulicom i ne vičem da sam strejt!’, svojevremeno smo čuli čak i od nekih demokratski orijentisanih političara koji su danas u opoziciji. Ili na primer to što se konstantno zgražavamo nad teškim saobraćajnim nesrećama koje izazivaju bahati i neodgovorni vozači i pritom naivno verujemo da se kultura vožnje može popraviti apelima i kaznama.

A reč je o potrebi za velikim i dugotrajnim društvenim naporima za promenu navika, barem kod budućih generacija, ako je već za nas kasno. Vozačka kultura je zasnovana na toleranciji, a naš narod se od takvog ponašanja konstantno udaljava. Patetične laži najmoćnijih političara, netačne, ali pritom i verbalno i vizuelno agresivne naslovne strane u dnevnoj (polu)štampi, rijaliti programi, kao i svakojaka druga ponižavanja – sve to ovaj naš zlosrećni narod drži na nivou polusveta. Primorava ga i da živi i da umire onako kako se peva u najgorim pesmama turbo-folka i sve to uz privid da je to (bio) njegov sopstveni izbor.

Ovde prestajem s daljom elaboracijom ovih i sličnih društvenih problema. Ako bih nastavio, možda bih dobio veću pažnju, ali neka to ipak ostane za drugi put, ja ću dalje opet o manjku logike u našem jadnom visokom obrazovanju. Pa ako se neko seti da pročita, seti se, ako ne, ništa, to je ionako bila moja dužnost.

Svi smo bili svedoci kratke ali oštre medijske razmene vatre u vezi sa objavom da je Beogradski univerzitet ‘pao’ za sto mesta na takozvanoj Šangajskoj listi. Iz vrha opozicije, takoreći iz bivše vlasti, krenula je paljba o naprednjačkoj odgovornosti za ovogodišnje lošije rangiranje, pritom su kao jedan od razloga navedeni i problemi još uvek nerešenih plagijata, a zatim je s vrha vlasti, ali mislim, zaista s Vrha Vlasti, usledio i klasično intonirani plotun-odgovor uz prebacivanje odgovornosti, koji je, kao i uvek u sličnim prilikama, bio praćen pojedinačnom paljbom iz sitnijeg naprednjačkog oruđa i oružja. Ne znam šta je bilo besmislenije, napad opozicije ili odbrana od strane Vlasti. Da sam kojim slučajem čuo samo jedno od ova dva mislio bih da je baš to nešto najgluplje što sam do tada imao prilike da čujem.

Gospodo političari, opšti kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji, za šta ste vi (zajedno sa samom akademskom zajednicom) svakako najodgovorniji, ipak nema direktnu vezu s pitanjem koje će mesto najveći srpski univerzitet zauzeti na Šangajskoj listi. Na veliku žalost svih nas, pomenuti opšti kvalitet srpskog visokog obrazovanja nalazi se u konstantnom padu, a na našu još veću žalost, ovo nazadovanje čak ni ne zavisi od toga ko je od vas na vlasti. Tako je bilo do sada, a nema nikakvog razloga (to jest nade) da tako ne bude ni u budućnosti.

Za one kojima se ne sviđa ovo uslovno izjednačavanje vladajuće i opozicione strane biću malo precizniji. Svi znamo da se današnja vlast održava uz punu primenu svih blagodeti koje pruža doba postistine i da se služi metodama koje dodatno devastiraju i onu preostalu sposobnost naroda da misli svojom glavom. Zaista, to njihovi prethodnici nisu činili, barem ne u tolikoj meri, ali ovde je reč o tome da u pogledu konkretnih poteza u reformi visokog obrazovanja među njima nema suštinske razlike. Možda naprednjačka vlast i vodi nad demokratama (i onima od ranije) za po koji glup i negativan potez više, ali kada je reč o pozitivnim i hrabrim promenama u visokom obrazovanju stvar stoji isto i kod jednih i kod drugih – takvih promena jednostavno nije bilo.

Kada sam pre tačno tri godine napisao da je uspeh Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi – koji je inače bio vezan za činjenicu da se Stojan Radenović, profesor Mašinskog fakulteta u penziji, godinu ranije našao među najcitiranijim matematičarima u svetu – predstavljao samo jedan (lep) incident, nije bilo pozitivne (to jest nikakve) reakcije ni unutar akademske zajednice niti kod političara. Sada kada je ‘incident’ otišao u Saudijsku Arabiju – naime, već neko vreme adresa profesora Radenovića glasi: Univerzitet Kralj Saud u Rijadu, a vi pogodite zašto – neki su se setili da postoje stvari od kojih zavisi opšti kvalitet visokog obrazovanja.

Naravno, prisećanje će biti kratkotrajno, ne mnogo duže od medijskog rafala kojim je vest o nižem rangu BU i plasirana i iskorišćena. Niko se ni dalje neće baviti time da naučni rad na univerzitetu nije institucionalno plaćen, da su naučni rezultati stvar motivacije pojedinaca a da fakulteti za ovu delatnost pokazuju mali ili nikakav interes, da je raspon zarada profesora na Beogradskom univerzitetu neopravdano veliki (1:10), kao ni mnogim drugim sistemskim stvarima. Neće, jer su to promene koje zahtevaju dugu, napornu i neizvesnu borbu, borbu koja teško može da vas dovede na vlast, a još teže da vas tamo održi. Mnogo je lakše sačekati neki novi besmisleni povod, poput Šangajske liste, raspaliti po protivnicima i na kraju sabrati rezultat: opozicija – 1, vlast – 1, visoko obrazovanje – 0.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU