Drugi april, put od nečega drugog

Bila je to osveta srpskih nacionalšovinista za događaje od 5. oktobra 2000. Streljanje su izvele paravojne i parapolicijske jedinice, koje su od kriminalaca i ubica, pod parolom „za spas srpstva“, stvorili Miloševićev režim i njegove „službe bezbednosti“.

Tim ubistvom trasirali su put za povratak na vlast onih koji su svojom ratnom politikom 90-ih godina, doveli Srbiju do rata sa celim svetom, do međunarodne izolacije i gubitka Kosova. To je važno znati radi boljeg razumevanja stanja u kome se srpsko društvo danas nalazi. Jer posle samo devet godina, četiri srpska jahača Apokalipse ponovo jašu Srbijom samo se više ne zovu SLO-ŠE-VU-NI (Sloba, Šešelj, Vučić, Nikolić), nego ŠE-DA-VU-NI (Šešelj, Dačić, Vučić, Nikolić).

Frapantna je sličnost između mitskih figura u Bibliji i tih današnjih srpskih jahača. Jer i u Srbiji i u Bibliji, oni se pojavljuju kao neizbežna zla, kad ljudi počnu da gube humanost i odlike ljudskosti. Razlika je samo u tome što je u Bibliji najvažniji četvrti jahač, kome je data moć svih prethodnih i koji uništava sve pred sobom. U Srbiji je to treći jahač, čovek koji uz logističku podršku prethodnika, razara društvo, uništava državu i njene institucije, odbacuje Ustav i ukida demokratiju, hapsi, tuži i presuđuje. On i njegova družina, nazvali su sebe državom, ne shvatajući da je ta njihova pomama za vlašću koja im donosi bogatstvo, plitka i kratkotrajna sreća.

Jer, kad nastane oštar kontrast između života njih na vlasti i nas građana, tada postaje svima jasno da je tako nemoguće živeti. Svaka budala (osim njih) zna, da kada meso guliš do kraja, dolaziš jedino do kostiju. Postalo je više nepodnošljivo gledati te njihove proračune naših života, taj njihov primitivni medijski pritisak na sve nas, kao da smo njihovi podanici i to debilni.

Pa pogledajte samo kako u svom tabloidnom mediju obeležavaju godišnjicu 12. marta. Ispovešću premijerovog ubice i naslovom: „Ubio sam Đinđića prvim metkom“. Treba li nam veći dokaz da je reč o družini političkog šljama, kao da nikada u porodici, u školi i u životu uopšte, nisu čuli za reč moral. LJudi mogu pasti pod uticaj ove ili one političke opcije, ali ono što mora biti zajednički imenitelj i vrednost svakog političkog društva, svakoj politici, to su moralni zakoni. Na njima počivaju sva uređena i razvijena društva.

Družina političkog šljama vratila je međutim Srbiju u pretpolitičko doba. Ne smemo više ispaštati zbog kaprica „Kralja kupleraja“ i njegove neutoljive želje za vlašću. Ne smemo biti puki svedoci vlastitih nevolja.

Prošlonedeljna kolumna imala je ogroman odjek u javnosti. Većina se slaže sa iznetim stavovima ali ima i skeptika koji kažu: „Teško će biti oboriti Vučića, jer on je spreman na sve“. Teško je međutim uveriti sve normalne ljude da ništa nije teško. Mrak u Srbiji se neće razvejati sam od sebe. Osvetliće ga duboka i silna strast ljudi za životom bez političkih okupatora. Saša Janković bi mogao biti taj društveni cement koji će povezati razoreno tkivo građanskog društva. Pa pogledajte samo lica tih jadnih ljudi koji u Vučićevoj kampanji idu iz grada u grad, prateći ga za sendvič i neku dinarsku crkavicu. U njima kao i u njemu, zjapi beskrajna praznina duha. Lica ljudi koje viđamo na skupovima Saše Jankovića, luče život, iako ih je vođa družine opljačkao uzimajući im dobar deo penzije, da plate u javnom sektoru i ne pominjemo.

Drugi april, to je put od nečega drugog, do bilo čega drugog, samo da nije više politički šljam. Sudbina je u našim rukama tj. glasovima. Ima nas milion opljačkanih i još mnogo onih koje nije dirao jer od svojih penzija, kad plate dažbine, nemaju ni za vodu. Ako nam se pridruži još samo 20% od redovnih apstinenata, on neće proći. Diktatura kriminalijata 2. aprila mora pasti. On izbore može dobiti samo onim u čemu su prvaci sveta, falsifikovanjem diploma, pardon glasova. Ali to je već druga priča.

Autor je urednik „Sportske galaksije“