Drugi film Borisa Tadića i Bojana Pajtića

Dva bivša predsednika, stranke, a i još ponečega, od kojih se jednom javilo da je vreme da se za „novi film“ udari prva klapa, a drugi, koji mu sa moralnih akademskih visina poručuje da za taj film nema ni glavnog glumca, ni režisera…

Zapravo i ne znam da li je to tužno za njih dvojicu, ali svakako jeste za obične, male ljude, simpatizere Stranke, koji su u pojavi Đinđića na njenom čelu videli nadu da će i ova zemlja jednom postati normalna. A evo, sada se javljaju oni koji su (svesno, ili nesvesno) učestvovali u njenom sahranjivanju. Tu mislim i na Stranku i na Državu.

Evo kako to izgleda nekome „koji nije iznutra“, tj. ovo je, kako to i naslov kaže, pogled sa strane.

Imajući na umu revolucionarnu atmosferu izbora koji su prethodili 5. oktobru, Boris Tadić je prvi demokratski izabrani predsednik Srbije u „normalnim uslovima“.

I mora mu se odati priznanje i za postepeno poboljšavanje imidža zemlje, i za poteze koji su vodili normalizaciji u regionu, čak donekle i prijateljskim odnosima sa susedima.

Međutim, nije razumeo da su za jaku demokratiju potrebne jake institucije.

Tako je mađioničarski tvrdio da biti predsednik stranke nije javna funkcija, te ne potpada pod ustavni zahtev da predsednik države mora da napusti vođenje stranke.

To je bio početak, a kraj je dočekao sa slikom koja je kružila internetom, na kojoj je njegova fotografija nalepljena na kutiji margarina sa logom „u sve se meša“.

I stvarno, i sada imam problem da se setim imena premijera iz tog perioda, koji je, sada to čujemo iz usta bivšeg predsednika, „veliki stručnjak, ali bez smisla za marketing…“, pa je predsednik, valjda, morao da preuzme njegovu ulogu.

I konačno, nešto što političar nikada ne bi smeo da uradi, bez obzira na veličinu ega, uoči izbora već detronizirani Tadić napušta stranku i formira novu.

A šta je za to vreme radio Bojan Pajtić tokom svoje dvanaestogodišnje vladavine u Vojvodini? Razne stvari, u zavisnosti od toga ko je bio na vlasti u republici.

Teško je sve to obuhvatiti hronološkim redom, ali može se reći da je u vreme vlasti svojih bio veran vojnik partije.

Tako je upamćen njegov doprinos nategnutom rezultatu, realno bojkotovanog, ustavnog referenduma u Vojvodini.

Uspešno je čuvao svoje partijsko mesto po cenu da Zakon o nadležnostima Vojvodine nikada ne dođe na dnevni red Skupštine Srbije, i to one Skupštine „demokratskog“ saziva.

Bilo je prosto mučno gledati kako tadašnja republička ministarka poljoprivrede deli, što lekcije, što šamare, svom vojvodjanskom kolegi iz istog resora, a bez komentara s vrha Banovine.

Za gradonačelnika Novog Sada iskadrirao je čoveka, navodno svog kuma, čiji su lik i delo zapamćeni po nadimku koji su mu dali Novosađani, a u vezi sa likom iz jedne engleske humorističke serije.

Novosadska akademska zajednica je od svog kolege najviše promena očekivala upravo na Univerzitetu, koji je bio zatrpan problemima: nepotizmom, korupcijom, niskim kvalitetom rada….

Upravo je neverovatno da se Pajtić nikada nije oglasio o problemima na svom matičnom, Pravnom fakultetu, na kome su pojedinci, koji trenutno šalju studente u zatvor zbog verbalnog delikta, pardon – zbog pretnje, još u to vreme gomilali funkcije i bili u sukobu javnog i ličnog interesa, a sve za plate koje su bile 2-3 puta veće od prosečnih plata profesora na drugim fakultetima Univerziteta.

Možda je upravo tada, onaj koji je u Skupštini Srbije sam sebe proglasio magarcem, pisao svoj prvi, od šest istih naučnih radova, ali sa različitim naslovima.

Pajtić je na to ćutao, kao što danas ćuti i ovaj pisac šest radova, i u političkom kontekstu više ne pominje kolegu Pajtića. Ruka ruku mije, zar ne?

U to vreme možda već i predsednik Stranke, one Stranke za koju smo se nadali da će stvari u društvu menjati na bolje, Pajtić je u vrhu Univerziteta instalirao aparatčika, po liku i delu jednog Andropova, koji se trudio da po nečinjenju nadmaši ovoga.

Doprinos naučnoj zajednici je bio možda i najproblematičniji, jer je Pajtićev ministar za nauku, kapom i šakom delio novac za projekte po sistemu partijskih, ali i porodičnih veza.

Porodica je verovatno po kriterijumu „prepoznatljivosti“ bila garancija kvaliteta i za premijera Pokrajinske vlade, tako da je od osnivanja Urgentnog centra KCV na čelo postavljena njegova supruga. Mlada, ali već dovoljno iskusna, iskusnijeg tamo verovatno nije bilo.

Zvuči li vam ovo prepoznatljivo? Koja je razlika između „predsednikovog (države) brata…. ili kuma“ i „predsednikove (Pokr. vlade – PV) žene…. ili kuma“, ili „ministrove (PV) žene“? Razumete šta hoću da kažem: blizak je brat, ali bliska je i rođena žena, mada nije u krvnom srodstvu.

A nakon promene vlasti u republici, čemu je, ubeđen sam u to, najviše doprinelo upravo urušavanje Demokratske stranke, Bojan Pajtić postaje borac za istinu, ali nekako kao „društvo sa ograničenom odgovornošću“, znate ono, Ltd.

Svelo se to na kulturno protestvovanje protiv opstruisanja pokrajinske vlasti, kao da se sa ovima išta moze na kulturu i finoću.

Pri tome se pažljivo, rekao bih okom iskusnog pravnika, merila svaka izjava, svaki potez, ne bi li se sačuvala pravna sigurnost nakon detroniziranja, a po svaku cenu.

Imalo je za to dobrog razloga: rezervno radno mesto čekalo je dvanaest godina, u međuvremenu nadograđeno, platno unapređeno, kabinetski nagrađeno…

Imalo se rašta i čekati.

Postavio sam već pitanje u prethodnom tekstu ovog formata, ali do sada nisam dobio odgovor: koji je posao od dva paralelna, za ovih dvanaest godina, rađen u kapacitetu do jedne trećine radnog vremena?

Jer ako je fakultetski, onda 1/3 od 12 goodina nije dovoljno za napredovanje od asistenta do profesora, uključujući i izradu doktorata.

Ako je to državnički posao vođenja autonomne pokrajine, onda je tek to prava lakrdija.

Već naslućujem jedan, ako ne i dva, podsmešljiva osmeha i komentar na ovaj tekst: „Eto kako mali Đokica zamišlja politiku u Srbiji.

Šta si očekivao? Jesam li trebalo da se samoubijem“? Ne, odgovaram, ali od onih koji su učili od Đinđića, i kleli se kasnije u njega, očekivao sam barem malo više spremnosti na žrtvu, a mnogo manje smisla za promociju lične karijere.

Da rezimiram: Boris Tadić je uradio neoprostivu stvar svojoj stranci i ukupnoj demokratiji Srbije. Ali ne može mu se zabraniti „novi film“, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nema rezervni posao.

Takođe, lekcije nema prava da mu deli Bojan Pajtić, koji nije ništa učinio da makar očuva, da ne kažem unapredi kvalitet Stranke, i da ovaj polako počne da se preliva na srpsko društvo.

Shvatanje politike u Srbiji kao poteru za plenom delili su, nažalost, i čelnici Demokratske stranke.

Tako je nakon promene vlasti, u jednom od prvih, ali i poslednjih TV suočavanja poraženih i pobednika, jedan od čelnika Demokratske stranke na tvrdnju druge stane da je nameštao tendere i da će mu se za to suditi odgovorio: „Pa nemojte to da radite! Sutra ćete vi izgubiti vlast, pa će onda vas neko da progoni“… Ili u prevodu, po njegovom mišljenju: svi smo mi na istom poslu zamajavanja i pljačkanja naroda!

Autor je profesor u penziji Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu