Drugo lice Obrenovca

Živela sam u zgradi koja ima visoko prizemlje, pa moj stan nije ceo bio pod vodom. Živela sam u zgradi sa još 19 porodica.

Sve nas je zadesila ista sudbina, ali smo samo mi u prizemlju ostali bez većine stvari. To su samo stvari, neki su izgubili život.

Prošla je čitava decenija od kako tamo ne živim. Priznaću, u prvih par dana posle potopa, nisam još uvek bila svesna šta me je snašlo.

Posle mesec dana, kada se jedan deo „posložio“ u glavi, mislila sam da ću se vratiti da živim u O.

Ali kako je vreme odmicalo, polako sam se počela prisećati raznih momenata preživljenih u prva dva dana od potapanja grada.

Bože, kako je mozak čudna i fenomenalna sprava. Ne mogu ni da zamislim šta bi bilo da ga koristimo više od tih nekih (kako kažu) 10%.

Elem, da se vratim na temu.

Čudna sprava (mozak) je počeo vremenom da izbacuje sve potisnute situacije i to one najgore.

Podsvest je izbacila na površinu sve što je bilo u nekom potfolderu i čekalo svoj trenutak.

Bio je petak, taj 16. maj. Dan je odmicao, nivo vode je rastao. U nekom trenutku pojavio se motorni čamac u kojem su bila dva čoveka.

Počeli smo sa terase da ih dozivamo.

Kako je voda još uvek nadolazila, mislili smo da nas od tog vodenog hučanja ne čuju. Onda smo počeli da urlamo, jer se nisu obazirali na naše vapaje.

I kad smo skoro klonuli od vikanja, oglasio se jedan od njih. Bolje da nije. Te reči ne mogu da zaboravim nikada – „Mi smo sa Zabrežja, samo razgledamo“.

Svi mi koji smo vrištali sa terase da dođu čamcem do zgrade, bar po decu, nismo verovali svojim ušima.

Prvo smo mislili da se šale iako je tajming za šalu bio totalni promašaj.

Međutim, kada su zaokrenuli čamac i počeli da se vraćaju odakle su došli, shvatili smo da su stvarno bili „u razgledanju“.

Te noći, 16. na 17. maj kada mi je stan bio pod vodom (tada nisam znala koliko) padao je sneg.

Pahulje su bile krupne i bilo je jako hladno. Ja sam bila obučena kao da je januar, ali valjda zbog stresa, drhtala sam i jedva sam se zgrejala.

Te iste noći su čamcem dolazili neki drugi likovi koji su krenuli u pljačku stanova. Zaustavljeni su, ali ne želim da kažem kako. Vratili su se kao popi*ani.

Nismo imali ni struje, ni vode… naravno. Mobilni telefoni takođe nisu radili.

Posle 24 sata od potopa, počeli su da dolaze spasioci sa čamcima.

Odvozili su prvo decu. Čekali smo da dođe red i na nas starije, da skočimo sa prvog sprata zgrade u čamac ispod terase.

Kako to skakanje na filmu izgleda jednostavno, piihhh.

Verujte mi, uopšte nije tako. Bar meni.

Krenuli smo ulicama grada O. potopljenim ulicama gde se od semafora videlo samo gornje, kada radi, crveno svetlo.

Gledate u čudu i ne verujete da se to stvarno desilo, da se i dalje dešava. Čamcem, ulicama kojima ste do pre dva dana hodali,vozili se bajsom, kolima… voze vas, ne znate gde… Držite se čvrsto jer se čamac baš mnogo ljulja.

Došli smo do „kopna“ u blizini mosta ispod kojeg teče Kolubara. Izašli smo u blato.

Ali, izašli smo, na kopno. Nismo više u čamcu niti u vodi. Odvoženi smo autobusima u razne prihvatne centre.

Eto, živela sam u Obrenovcu i nikada više neću tamo živeti.

Živela sam u zgradi sa komšijama koji su toku noći kada je voda tek počela da nadolazi, bukvalno pobegli iz zgrade, iz grada, a da nikom nisu pokucali ni pozvonili na vrata.

Živela sam u zgradi sa neljudima kojima je smetao sav moj potopljeni život u vidu stvari koje sam izbacivala iz stana i nosila do i u kontejner.

Jedna od tih „neljuda“ je baš ta pobegulja koja nikome na vrata nije zvonila dok je voda nadolazila tog 16.maja. Ali, imala sam i komšije kojih se rado sećam, kod kojih sam bila u stanu dok je voda „gutala“ Obrenovac.

I to su mi bile komšije sa kojima se nisam posećivala, ali to su ljudi od kojih je svako od njih, pre svega čovek i to sa velikim Č.

Živela sam u Obrenovcu nekada, ipak nikada više.

Nisam dužna nikome da se pravdam, ali želim da se zna zašto nikada više.
Ne ponovilo se.

Nikome. Nikada.

Ni onima što su samo razgledali, ni onima što su krenuli u krađu, ni onima što su nas ostavili na milost i nemilost vode.

Živim u Beogradu već deset godina. I lepo mi je.

*ime i prezime autorke poznati redakciji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.