Društveni dijalog da, ali ne i kofa fekalija na neistomišljenike

To jeste naša goruća tema. I zato sam osetio potrebu da priložim svoj stav debati na ovu temu.

I da odmah kažem svoje mišljenje.

Nema.

Nema zahvaljujući vlasti.

Bez javnog dijaloga i sučeljavanja mišljenja nemoguć je ekonomski, društveni, demokratski i svaki drugi prosperitet. Srbija je već nekoliko godina, a naročito od 2012. godine, zapala u opasnu društvenu anomiju koju karakteriše omraza, gušenje i odsustvo dijaloga u javnom prostoru. Kad kažem javnom, najpre mislim na medije koji su se kroz istoriju današnjih modernih društava dokazali kao ključna karika njihove demokratizacije. Mediji (slobodni, nezavisni, profesionalni) bili su i danas su nezaobilazna platforma koja služi građanima u borbi protiv jednoumlja i diktature. Zato se danas svi moderni evropski i evroazijski diktatori prvo poduhvate posle da pod svoju kontrolu stave medije, onda im je lako da se obračunaju s (političkim i svim drugim stručnim i profesionalnim) neistomišljenicima.

Skoro da delim Krstićevo mišljenje o kvalitetu opozicije. Ne verujem da on deli moje mišljenje o kvalitetu vlasti. Ali, to nije ništa neobično. O tome treba da se vodi slobodna polemika u javnom prostoru. Bez etiketiranja i pretnji s najviših tačaka vlasti. Ima mnogo dokazanih profesionalaca u mnogim oblastima koji veruju u nizak kvalitet vlasti i to žele javno da saopšte. Ali, izbegavaju javni dijalog ili zbog agresivnog etiketiranja neistomišljenika u režimskim medijima i krvoločnim tabloidima koje vlast uređuje na dnevnom nivou ili zbog toga što su javni prostor zauzele prepotentne neznalice s partijskom legitimacijom vladajuće stranke.

Dijalog je iz javnog prostora Srbije proterala vlast, nespremna da čuje svaku vrstu kritike na svoj račun. Zahvaljujući režimskim medijima i tabloidima sve se zna o opoziciji. Ali, gotovo ništa o vlasti. Svaki pokušaj da se to javno saopšti završava se medijskim linčom. Bilo je raznih pokušaja da se vodi kvalifikovana debata o važnim društvenim, ekonomskim i političkim temama i problemima koji traže rešenje zbog dobrobiti srpskog društva i države. Recimo, debata o projektu Beograd na vodi, pa dijalog o kvalitetu stranih investitora i odnosu stranih i domaćih ulagača, o ekonomskim i političkim odnosima s Turskom, o modelu regionalne saradnje, o medijskoj strategiji, nezavisnim regulatornim i kontrolnim telima… Svaki od tih pokušaja zaustavljen je brutalnim etiketiranjem, bez podastiranja argumenata i spiskovima državnih neprijatelja. Vlast je takvim delovanjem oterala dobronamerne stručnjake u ilegalu, a „na ulicu“ izvela polupismene narikače koje kofama fekalija zasipaju ne samo opoziciju nego i svako drugačiji intelektualni ili profesionalni stav. Demokratskom društvu nije svojstven princip „ko tebe pomijama, ti njega fekalijama“ kojim vladajuća partija sebe vraća na „fabrička podešavanje“. Tim zagađenjem tumačim odsustvo apsolutno neophodnog (saglasan s gospodinom Krstićem) kritičkog javnog stava o paravojnom dečijem kampu na Zlatiboru. Ali, kritičkog stava ne samo prema organizatorima i podržavaocima nego i vlasti koja je, slučajno ili namerno, četiri-pet dana tolerisala da strani „psi rata“ uče našu decu patriotizmu.

Pokušavam da razumem ali teško mi ide i one (uglavnom, dobronamerne) ljude koji tvrde da Srbiji u ovakvom stanju kakvom je nije potreban nikakav dijalog nego prosvećeni apsolutizam, neka vrsta „čvrste ruke“. Verujem da ništa ne može da zameni delotvornost javnog dijaloga.

U Srbiji, nažalost, postoji fingirana debata. Kao pečurke posle kiše novcem poreskih obveznika „niklo“ je, pod okriljem medijske strategije, stotine štampanih i digitalnih medija čiji je jedini zadatak da truju medijski prostor i ubijaju svaku i svačiju dobru volju za javnim dijalogom.

Nedavno sam vodio polemiku s gospodinom Draganom Đilasom o njegovim ekonomskim idejama u predlogu Programa opozicionog Saveza za Srbiju. Polemisao sam s uverenjem da bih svojim javnim delovanjem mogao da pomognem da taj Savez odustane od nekih staromodnih ideja i popravi Program gde god je to moguće. Na dobrobit Srbije. Tako sam razumeo i debatu koju je otvorio (i prebrzo zatvorio) gospodin Đilas. Pristao sam na zatvaranje debate, ne zbog predloga gospodina Đilasa, nego užasnut načinom kako su mediji pod kontrolom vlasti dočekali moju analizu. Namera mi nije bila „da rasturim Đilasa i Jeremića“ (ne znam otkud Jeremić), naprotiv želeo sam da podstaknem dijalog o tako važnim pitanjima koja se tiču ekonomske budućnosti Srbije. I zato sam zahvalan gospodinu Đilasu na trudu.

Autor je novinar