Društvo otporno na dijalog

Vučiću ne odgovara da normalno komunicira s neistomišljenicima, jer bi time ugrozio svoju vlast, ali šta je nama, ostalim građanima, zašto i mi pristajemo samo na surogat dijaloga?

Uključimo li bilo koji program bilo koje televizije ugledaćemo kako neke osobe vode razgovor, ali čim pojačamo ton i malo se udubimo, postaje jasno da tu ima veoma malo istinske rasprave.

Ili je reč o dugačkim monolozima, sentimentalnim ispovestima koje su važne samo za onoga ko priča ili su tu neki ljudi koji satima ‘glođu’ jednu istu misao, a u najboljem slučaju može biti diskusija-u-pokušaju, tipa ko u klin ko u ploču, pa dokle se stigne.

U emisiji Kino-oko Dragana Babića, u vreme najjačeg kulta Josipa Broza i diktature njegovog proletarijata, bilo je više prave razmene mišljenja nego danas na svim televizijama zajedno.

Nismo mi izgubili umeće da normalno razgovaramo, pre će biti da tu sposobnost nismo nikada imali na masovnom nivou, a jedan od razloga jeste to što nam je svest o značaju građanske rasprave u tolerantnoj atmosferi svaka dosadašnja vlast držala na niskim granama.

Ignorisanje dijaloga i arogancija predstavnika vlasti traje još od starih vremena; poznato je da ni Karađorđe ni Miloš nisu bili raspoloženi za diskusiju – kod Crnoga je, kako se priča, važilo pravilo: ‘Reč-dve, pa za kuburu’, a za Kodžu-Miloša se vezuje geslo: ‘Ama, more, ja sam Gospodar, pa ‘oću da me slušaš (u originalu: služiš); ako ‘oćeš – ‘oćeš, ako nećeš, ono, opet ‘oćeš!’. Najgore od svega, ovo ponašanje se primilo i kod naših građana.

Prošlo je dva veka, a niti je našim vođama palo na pamet da počnu da šire malo drugačiju političku kulturu, niti smo se mi kao narod odrekli fascinacije takvim vladarima.

Vučić je političku aroganciju doveo do savršenstva – priča samo sa onima s kojima želi, najoštrije polemiše sa osobama koje nisu prisutne, a odgovara samo na pitanja koja sam postavi – dakle radi isto što i svi dosadašnji gospodari Srbije koji su tobože smatrali da ima prečeg posla od jačanja demokratije i narodnog prosvećivanja.

Problem je, međutim, što ni veliki broj građana Srbije nije u svojoj društvenoj svesti mnogo odmakao od postustaničke sirotinje.

Opet im je podmetnuta priča o srcu nebeskog naroda i neprijateljima spolja i iznutra, oni su u nju i danas poverovali i sada žive na nivou svojih niskih prohteva – pun frižider i šareni televizor, podržavaju vođu i, ono što je za današnji tekst primarno, usput se, gde god to mogu, i sami ponašaju kao on.

Nije naš glavni problem to što Vučićevo ponašanje imitiraju njegovi omladinci u Narodnoj skupštini, to je njima od partije dato, nevolja je što se, svesno ili nesvesno, svejedno, na njega ugledaju obični građani.

Naravno, oni to čine u svom okruženju, svako unutar svog dometa, to jest na svom mikroplanu, ali matrica je upadljivo ista i mogla bi da se opiše kao: ‘Ja sam car, ti nemaš pojma, tvoje je samo da me slušaš, u protivnom – loše po tebe’.

Svako ko danas drugome odriče pravo na mišljenje, ko sa hijerarhijski nižima od sebe retko i započinje razgovor, onaj čiji su glavni argumenti u zvanju a ne u znanju, pa čak i svako ko se tako, arogantno, autoritarno i nepopustljivo ponaša makar i samo prema svojoj deci (pogotovu ako je ubeđen da to radi za njihovo dobro), dakle, svaki takav građanin Srbije nema pravo da se ljuti na Vučića, jer je i sam preuzeo njegov model ophođenja.

Odsustvo dijaloga u Srbiji vidi se na svakom koraku i tu, nažalost, nisu izuzetak čak ni pitanja koja mogu biti kardinalna po posledicama, kao što je problem kvaliteta životne sredine.

To što se o ovoj temi svaki dan poneko oglašava nije loše, ali nije ni dovoljno – potrebna nam je otvorena, ravnopravna i strpljiva društvena rasprava koja mora biti zasnovana podjednako i na znanju i na poverenju.

Ono što trenutno imamo daleko je od rasprave i dijaloga, na sceni je pojedinačno ili horsko plasiranje isključivih mišljenja, to jest tvrdih, presečenih i neupitnih stavova koji (kao da) nisu ni predviđeni za diskusiju.

Vazduh koji udišemo jeste zagađen, to nije više samo stvar preciznih merenja, to se vidi i oseća, o tome i treba svakodnevno da se govori i piše.

Međutim, kada dođemo do pravih podataka, onda moramo da uspostavimo i razgovor ljudi koji poznaju problem, a ne samo da slušamo jednostrane ocene, procene, optužbe, osude, žalopojke i kuknjave.

Recimo, nama treba sučeljavanje mišljenja da smo odgovorili na pitanja poput: Da li mi udišemo loš vazduh zato što narod ne može drugačije da se ogreje ili zato što se neko bogati prodajući prljavi lignit? Ili možda važi i jedno i drugo?

To su pitanja za raspravu, a ne za monolog ili za odgovor sa da ili ne.

U identičan kontekst stavljam i reakcije u vezi s namerom kompanije Rio Tinto da u okolini Loznice eksploatiše i prerađuje litijum.

Priča se u medijima zahuktala, ali do sada još nismo videli/čuli ni jednu jedinu raspravu, nijednu panel diskusiju, okrugli sto, slušamo samo jednostrane stavove koji najčešće liče na presudu – Srbiji ne treba nikakav rudnik u Podrinju.

Nemam ništa protiv, ali o tome se ne odlučuje na osnovu jednog mišljenja, o tome treba da se razgovara.

Stvar je jednostavna, kada se iznosi neko mišljenje i kada nema oponenata, ‘mislilac’ može da meša sve i svašta, tačno i netačno, važno i nevažno, ono šta dobro zna i stvari o kojima nema pojma i tako dalje.

Na primer, može da navede niz tačnih konstatacija o tome koliko bi područje Loznice bilo ugroženo eksploatacijom jadarita, a zatim, tek onako, uzgred da doda i besmisleno upozorenje da se mogu očekivati i visoki sadržaji arsena, pozivajući se na nepostojeću analogiju između jadarita i sulfidne rude u Boru.

Ako iza sebe imate ozbiljna istraživanja u praćenju životne sredine, tim pre biste morali da pazite šta pričate u etar, jer etar ne može da odgovori.

Tu i dolazimo do suštine, niko nije ni dužan sve da zna, zato nije dobro da samo priča, morao bi malo i da sluša, a najbolje da razgovara.

Kada otvorimo pravu debatu o jadaritu, onda možemo sistematski da postavljamo i odgovaramo na međusobno uvezana pitanja kao što su: Da li životna sredina može da ostane potpuno netaknuta posle (bilo kakvih) rudarskih aktivnosti – ako ne može, postoji li maksimum narušavanja prirode na koji možemo da pristanemo – ako postoji, ima li postupaka eksploatacije/prerade litijuma koji to mogu da postignu – ako ih ima, da li je to tehnologija koju planira Rio Tinto –  ako jeste, kako država predviđa sve to da kontroliše, i tako dalje, u istom stilu, ovo je samo jedan niz povezanih pitanja, a sigurno ih ima mnogo više.

Ima pitanja – razgovora nema.

Ako ovako nastavimo, ubrzo ćemo ući u opasnu zonu u kojoj pravi društveni dijalog o životnoj sredini uopšte neće ni biti moguć.

Umesto da pričamo jedni s drugima, opet ćemo se razvrstavati na patriote i izdajnike.

Zvuči poznato, a?

Ne mogu ovaj tekst o odumirućem građanskom dijalogu nikako da završim u optimističnom tonu.

Naš vladar izbegava diskusiju s kolegama iz opozicije, mi kao građani se tako ponašamo na poslu i kod kuće, a čak ni oni najobrazovaniji među nama nisu mnogo spremniji za pravi razgovor, i oni bi samo da ih svi drugi slušaju i slede.

Trenutno nemamo načina da Vučića primoramo da nama vlada malo kulturnije, ali zato možemo barem mi da se ponašamo drugačije.

U protivnom, i dalje ćemo za mnoge važne stvari kao narod biti gluvi, nemi i slepi i još kad zakačimo koronu i izgubimo i ukus i miris, ostaće nam jedino da pipamo u mraku, što danas ionako najviše radimo.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU