Društvo se leči samo demokratijom

Ovde reči služe da bi se izgovorile, a ne da bi bile konačna posledica nečijeg misaonog toka, njegovih promišljanja i stavova. Vlast često misli da će svoj (inače sumnjiv) autoritet poduprti teškim, oporim rečima koje će više zvečati nego zvučati… To olako igranje rečima igranje je vatrom.

„Kad bi riječi bile kratka vijeka kao što je zvuk koji ih je izgovorio! Ali one često žive godinama, kao sramne rane bole i žegu i truju život“, govorio je Ivo Andrić…

Tumačenje reči čelnika SNS je u stvari frojdovski put u nesvesno: govore oni jedno, ali u stvari kažu drugo – najviše o sebi. Kao i obično, narod izmučen svakodnevicom nema volje da se bavi Frojdom i „čita između redova“. Ovakvo odsustvo želje da se bude kreativan porodilo je podaništvo koje živimo: postali smo robovi olako izrečenih reči…

Šta na primer znači izjava Broja jedan da će u budućoj Vladi ostati „dva ili tri ministra od sadašnjih, četiri najviše“? Znači da smo suštinski neslobodni i da su izbori besmisleni (ne aprila, nego bilo kada dok je ovakve pameti). Broj jedan je rekao da ga volimo a da će to što smo trenutno nezadovoljni životom popraviti izborom novih ministara „za naše dobro“.

Na ovaj se način formira poslušnički mentalitet koji nepovratno urušava kapacitete naroda. Ova vlast ne poštuje svoj narod tragično mu smanjujući performanse. Ili jednostavnije – namerno zaglupljuju narod ne bi li njime lakše manipulisali i vladali. Ideal Karla Popera o slobodnom pojedincu kao nukleusu slobodnog i otvorenog društva te jačanju institucija, ovde se smatra utopijom.

Smatram da je jedan od važnih lekova za posrnulu Srbiju promena proporcionalnog izbornog sistema. Izvitoperen, kako to kod nas obično biva, doveo je do toga da čak 96 opština u Srbiji nema svoje predstavnike u Parlamentu te da ih – ne sopstvenom voljom, „zastupaju“ partijski šefovi koji ne prestaju da kadroviraju po tipu „dva ili tri ministra od sadašnjih, četiri najviše“, svodeći demokratiju na piljarsko pogađanje i marifetluke.

Ne želim da o mojoj sudbini odlučuje bilo koji pojedinac, Vučić ili Đilas, svejedno. Srbiji nedostaje sloboda medija – to je očigledno, ali i novi izborni sistem koji bi mnogo vernije odrazio volju građana. Društvo se leči samo demokratijom, trenutna autokratija ubija građanske ideale i perspektivu ovog naroda, ma koliko bruto nacionalni dohodak navodno bio.

Cesid je 2015. godine objavio svoj predlog za uvođenje personalizovanog proporcionalnog sistema: direktno bi se birali kandidati, a ne bi se zaokruživale partijske liste.

Onda je Marko Blagojević prešao na rad kod Vučića (Kancelarija za obnovu i pomoć poplavljenim područjima) i odmah udavio svoj predlog, sa njim i slobodne izbore i demokratiju. Cesid je tog trena preminuo – mislite da je slučajno što je Vučić vrbovao Blagojevića da igra „za njegov tim“?

U borbi titana za drugo mesto besramnih izjava (Vučić je u svemu pa i u ovome nedvosmisleno prvi) pobeđuje Lončar Zlatibor, ministar zdravstveni ovdašnji, koji je rekao da „vodi politiku da Crnogoraca ne bude u njegovom resoru“ te da „na mnogo vodećih mesta imamo te Crnogorce koji još ne znaju srpski da pričaju“.

Ova izjava dostojna je njegovog kolege dr Jozefa Gebelsa ne samo po svojoj mizantropiji (Gebels je doduše kritikovao Jevreje, ne Crnogorce) nego i po duhu. Da podsetim doktor Gebels je govorio: „mi posedujemo ono što demokratiju tek čini demokratskom: srce naroda. U našoj demokratiji, koja se manje bavi rečima, a više delima, odavno su Vođa i narod saglasni“. Zvuči poznato zar ne? Čini se kao da je to ovih dana izgovorio doktor Lončar! I najtragičnije: on to i jeste izgovorio – ako je opravdanje, više kao izraz potrebe da se dopadne svom vođi i tako ostane jedan od „dva, tri, četri najviše“.

U celoj Lončarevoj izjavi ipak je najopasnija rečca „te“! Zaključujem da ima i dobrih Crnogoraca (koji nisu „ti“), samo je potrebno da dobiju ausvajs od Lončara i kompanije.

Nekadašnja Evropa, izvor demokratije i slobode, odmah bi osudila ovakav rasistički ispad koji diskvalifikuje bilo koju vladu iz korpusa demokratskih. Sadašnju „staru damu“, zaokupljenu interesima i novcem, ne interesuju ovakvi napadi protiv multikulturalnosti.

Stoga ne čudi što je Stara dama ostala nema i na ispad mog ličnog favorita, vojnog dezertera koji voli da oblači uniforme, Vulin Aleksandra. Ovdašnji nesrećni ministar vojni naljutio se na evropsku izaslanicu Tanju Fajon koja se drznula da kaže šta misli i „zakucao Fajonovu“ (naslov patriotskog Informera): „ako baš hoće nekom da drži lekcije može jasno da kaže Hrvatskoj da vraćanje ustaštva nije vrednost EU. Da je mi poslušamo morala bi da bude državljanka Srbije ili da je prijatelj Srbije koji nas je zadužio nečim dobrim. Fajon nije ispunila ni jedan od uslova za pridike“…

Nije jasno da li je ovakva izjava gluplja ili opasnija?

Eto kako reči govore o autoru ono što on želi da sakrije: reči, a ne samo snovi otkrivaju čovekovu suštinu. I naravno da izvinjenja ne znače ništa – ovakvi ispadi dokumentuju tamnu stranu naše vlasti koja se očigledno, ne da promeniti.

Uspevam da ovaj članak završim bez pominjanja Marića, Mitrovića, Sarape ili Krstića – što ne znači da oni ne postoje. NJihove otrovne reči ne zagađuju samo javni prostor nego i duh naroda, koji postaje onakav kakav nikada u svojoj istoriji nije bio: poslušnički, mizantropski i provincijalni.

I oni koji će bojkotovati i oni koji neće moraju obećati da će menjati duh naroda (za početak izborni sistem i medije), te da će to raditi ne zato što moraju, već zbog toga što žele.

Samo dela ljubavi ostaju, govorio je Vladeta Jerotić…

P. S. ovaj tekst posvećujem mom prijatelju Vladi Vojinoviću, Podgoričaninu, novinaru i književniku koji voli reči. I one njega…

* Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu