Druže Tito, mi ti se kunemo

Pera keramičar, tako ga pamtim, povratnik iz Nemačke u to vreme, odakle se vratio pošto je uštedeo za stan koji je i kupio u Pančevu. E, Pera je kao i većina majstora i poslovođa vikendom radio privatno, ali ne kao sad za privatnika nego na crno za sebe. Sam svoj preduzetnik i radnik. Tako se u nekom trenutku Pera našao kod mene da renovira staro kupatilo u stanu koji smo supruga i ja nasledili.

Družili smo se jedan produženi vikend i par popodneva, a Pera je odista bio veliki majstor i bilo mi je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi. Neka druga nezadovoljstva podelili smo za to kratko vreme druženja, naravno o stanju u preduzeću, o favorizovanju nesposobnih, negativnoj selekciji, političkoj neslobodi i propagandnoj zatucanosti. Imao je običaj Pera da u sve što radi uključi i najvećeg sina naših naroda i narodnosti, druga Tita. Recimo, zastane i pre nego što nastavi kaže: Sada ćemo druže Tito da nabacimo malo maltera na ovaj zid da ga izravnamo, ili, sada ću druže Tito da malo sednem, zapalim cigaretu i popijem malo vode, ili, sada ćemo druže Tito da isfugujemo ovaj deo da bi sutra mogli da nastavimo zaboravio sam već šta.

Setim se tu i tamo Pere i vremena koje bih mogao nazvati stihom iz pesme koja je često bila u etru (ušima): Druže Tito mi ti se kunemo. Pevali su je uglas i puni stadioni punim glasom, jemčim čime god, bio sam svedok. Kako smo se Titi kleli i šta je sa tim bilo znate i sami. Dok je stvar funkcionisala kako – tako posle najvećeg sina naših naroda i narodnosti i dok se svetski komunizam držao kako – tako i zakletva je bila u opticaju jer je odgovarala parazitima na vlasti. Ništa u ljudskim sistemima ne funkcioniše bez velikog truda, te je i socijalizam koji je posle prvih entuzijazmom obojenih godina (par decenija), umesto da proširuje svoje potencijale počeo da troši resurse. Dok je bilo resursa bilo je i mira. Plus zatucanost nacionalnih elita na svim stranama ovih naših prostora, koji ubediše svoje sunarodnike da su im za propadanje, opšte i njihovo, krivi pripadnici drugih nacija, neki dibidus a nekih manje, bez nevinih naravno. Prostor za pljačku velikih razmera, za razne pohlepne i bezosećajne nitkove, svečano je otvoren.

I gde smo sad, kada smo ponovo iznenađeni događajima kao što nas je i pad berlinskog zida iznenadio? Kao ljudi koji su tumarali tri decenije, bolje rečeno vrteli u krug, opet smo tamo negde, uspešno smo se ugrizli za rep. Favorizovanje nesposobnih, negativna selekcija, političke neslobode i propagandna manipulacija uz uzurpaciju javnih resursa i dobara.

Tri decenije od zaborava „druže Tito mi ti se kunemo“, koje smo zamenili alotrpskim modifikacijama: „Slobo slobodo“ i „Aco Srbine“. I šta se promenilo? Da li je vredelo, dragi moji sunarodnici, onoliko nesreće, smrti, raseljavanja, ekonomskog i tehnološkog zaostajanja, da bi se vratili u jednopartijski sistem, ili nešto slično sa neprikosnovenim vladarem koji odlučuje o svemu i koji je stručnjak za sve, od atomske energije do cenovne politike. A da se možda prvi put zamislimo da položimo zakletvu budućnosti. Jedina zakletva je ona koju ćemo položiti svojoj deci. Aca Srbin se kune negde drugde. I nekom drugom.

Autor je vajar