Drvo na vrhu krova

Autor ovih redaka ne može da odoli želji i izloži pred čitaočeve oči „problem“ tvorevina koje poseduju obrise večnosti, koje gledamo najčistijim pogledom. Reč je o građevinama, katedralama i hramovima ili, recimo, knjige, po staroj izreci, spomenika trajnijeg od tuča, pred kojima stojimo s dubokim naklonom. Obzirnost, svakako, zaslužuju i skromniji realno-postojeći ljudski poduhvati.

Ovaploćenje veza očeva i dece, manifestacija čina ljubavi i njihove materijalne spone, ljudska dela se pružaju preko granica čovekovog empirijskog života. U samoj stvari, čovek podiže kuću radi svoje potrebe, ali i nadiđe sebe, doživi lični rast, osmisli vlastiti život, ostavi sebi lepo ime. Istog dana se ulazi u sećanje i u grob.

Upisivanje u knjigu života zarađuje se životom, predavanjem, naporom koji ne daje ni časak odmora; nema dosezanja ideala ili dobrog glasa, mimo rada, apostrofiranog kao jedno od četiri evanđelja (uz plodnost, istinu i pravdu).

Otuda sneveseli pomisao na rušilačku ruku vremena, na moljce i rđu koji grizu i kvare – tako da ne ostane traga od onog što se uzima kao trajno i otporno.

U vezi s tim, postavljamo s nekom gorčinom – pitanje uništavanja i pustošenja čovekovih poduhvata, koji ne dolaze od moljaca i korozije, već od naše nebrige i naše neutemeljitosti.

Posvuda je nemar prema baštini koju su nam prethodne generacije darivale u vlasništvo, onako kao što se daje dar prilikom rođenja deteta.

Eto, nekad uznosita zgrada, stoji zarasla u čkalj i travu, sama razvalina iz čijih prozora zjapi praznina. Čovek bi pomislio da je napuštena ili čeka kupca koji bi je uzeo, ne da stanuje u njoj ili je na drugi način koristi, nego ruši i zida novu.

Prolazimo pored građevina napola presečenih ili na drugi način naruženih od onih koji dolaze na mesto njihovih vlasnika – tačnije je reći – naslednika koji se ne obaziru na učinjeno im dobročinstvo, koji nisu ispunili ono što se od njih očekivalo.

Objekti podignuti ličnim radom ili marom šire zajednice, sada čađavih i oguljenih zidova, iskrivljenih dimnjaka, krovova ulegnulih ili mahovinom prikrivenih, prizor su naše nezahvalnosti i bezosećajnosti, dopušteno je reći, naše bezobraštine.

Glatko i visoko drvo na vrhu višespratnice je simbol ljudskog nehaja i bezbrižnosti prema ljudskim delima u smislu svojine. – Osmotrite, u nekim našim gradovima i varošima, na pukotini betonske ploče poslovne zgrade, na sastavcima, na samom krovu, prkosno se drži stablo bez trule srčike, izniklo tu kao plod zrna nošeno vetrom.

Indolentan odnos prema zaveštena nam materijalna dobra, upropašćavanje zadužbina, znak je naše lakomislenosti i ekshumacije dobrotvora koji je sebe ugradio u ono što nam je ostavio u nasledstvo. Dobro je rečeno: rušenje dela je ravno smrti, svaki čovek živi od ljudskog sećanja; da nije sećanja, svi bismo bili mrtvi.

O čemu je – ipak – reč?

O poklonjenom za naše dobro i naš komodidet, koje zahteva staranje s pažnjom dobrog privrednika; – o tome da zajednica ne štetuje; – o tome da zadužbinar i njegovo zdanje, koje umanjuje snagu smrti i proslavlja, zaslužuju trajno priznanje i uvažavanje od onih koji će doći; – o potrebi da reinvestiramo plodove tuđeg rada i vratimo koliko nam je prijatelj dao; – da sebe ne možemo smatrati presrećnim baštinikom, ukoliko ne ostavimo imovinu i zaostavštinu uvećanu novim oblicima onima koji dolaze.