Država i huligani – to je u Srbiji isto

Istog dana, u dva najveća srpska grada navijački incidenti pretvorili su te za naše uslove vrhunske sportske priredbe u antisportske manifestacije. I odmah su se po ko zna koji put u medijima pojavile i nadležne i nenadležne javne ličnosti, da te incidente osude i da pozovu državu da zavede red na tribinama.

Tabloidni mediji vrvili su od naslova tipa: „Državo, pobedi huligane“, ili „Huligani ili država – ko je jači“. I uvek se kao primer uspešnosti u eliminisanju huliganizma navodi zemlja u kojoj je to zlo i nastalo – Engleska i njena nekadašnja premijerka Margaret Tačer. Kakva površnost, kakvo nepoznavanje stvari, kakva neobaveštenost? Ponovo se po hiljaditi put svi bave posledicama a ne uzrocima. Jer sociolozi su odavno konstatovali da je sport ogledalo društva i da sve što se u sportu zbiva samo je preslikano društveno stanje. A u našem srpskom ogledalu te vrste lepo možemo da vidimo da je sport kao uostalom i kultura i nauka i sve druge oblasti života, jad i beda kurtizane zvane politika. I više od toga. Od raspada velike države ovde je na delu politički terorizam. Jer političari su totalnom politizacijom života, uništavanjem svih institucija, potpuno razorili društvo. Umesto reda, u društvu vlada haos i grabež. Pojedinačni lični i grupni interesi su iznad svakog zajedničkog.

Uzmimo na primer baš te silne slučajeve nasilja na sportskim priredbama. Decenijama već ovde traje borba, naravno samo verbalna, protiv nasilja u sportu. Usvajaju se zakoni u Parlamentu, održavaju se simpozijumi, prave se strategije, donose deklaracije. Osnovan je čak i Nacionalni savet za borbu protiv huliganizma, na čijem je čelu predsednik države. I u svim tim raspravama primer Engleske je na prvom mestu. Namerno se zaboravlja da je Engleska pravno uređena država, u kojoj institucije rade svoj posao. Kod nas međutim aktuelni predsednik države i po funkciji pomenutog Nacionalnog saveta ima preča posla od sazivanja Saveta i rasprave o događajima u Nišu i Beogradu. Na sve moguće načine pokušava da ušićari što veću materijalnu korist za sebe i familiju od predsedničkog mandata, koji mu ističe, a koji neće da mu produže.

Ima međutim aktuelni predsednik i jednu olakšavajuću okolnost. Nama naime ne bi pomogla ni tri takva nacionalna saveta, jer vinovnici incidenta, taj „korov“ sa tribina, nisu nikakvi navijači, još manje huligani. Reč je o specijalnim jedinicama izvođača prljavih policijskih radova u neuređenoj državi. Oni prave barikade na Kosovu, pale ambasade u Beogradu, razbijaju gej parade. Kada im se naredi, ruše Savamalu. To su zamaskirane prave parapolicijske i parapolitičke organizacije, koje su formalno pravno registrovane kao tzv. udruženja građana – navijača naših superligaša. U političkom životu oni se (zlo)upotrebljavaju svaki put kad nekom političaru ističe rok trajanja, od „Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane“, preko „Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice“, do „Borise, ubi se“. Za sve te i takve usluge oni su danas postali „VIP huligani“ i dobili su na korišćenje Crvenu zvezdu i Partizan. Sa tim klubovima, nekadašnjim perjanicama jugoslovenskog fudbala, rade šta hoće, ne odgovaraju nikome i zato danas fudbal u Srbiji osim njih malo koga interesuje.

Kad sve to znamo, onda je tabloidni naslov: „Državo, moraš da pobediš huligane“ čista glupost. Jer iz Vučićevog aviona se vidi da Srbija kao država, sa svim njenim atributima, ne postoji. Postoji samo vlast i to oličena u jednom čoveku (bivšem deliji), a čini je sprega političara, klepto-biznisa i kriminala. Konačno, to je „vlast“ u kojoj su na ključnim položajima sve same bivše delije i grobari. Pa ne očekuje se valjda da takva vlast krene u borbu protiv huligana i pobedi samu sebe?