Država mora da vrati uzurpirane penzije

Sistem ovog osiguranja uređen je Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju na principu međugeneracijske solidarnosti, po kojem radno aktivna generacija iz bruto zarada i drugih primanja uplaćuje doprinose u penzijski fond, da bi po prestanku radnog veka iz tog fonda do kraja života ostvarivala penziju srazmernu visini uplaćenih doprinosa.

Zbog ovoga je penzija imovinsko pravo, čije mirno uživanje jemči član 58. stav 1. Ustava.

Na ovo pravo nasrnuo je Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija (dalje: privremeni zakon), čuven po lažnom predstavljanju jer kaže da uređuje način isplate penzija a zapravo ih uneređuje progresivnim umanjivanjem ako su veće od 25.000,00 dinara.

Penzija, kao imovinsko pravo, spada u red ljudskih prava i sloboda, a član 20. stav 2. Ustava predviđa da se njihov dostignuti nivo ne može smanjivati.

Penzijsko osiguranje se, po članu 97. stav 8. Ustava, uređuje sistemskim zakonom a privremeni zakon to svojstvo nema.

Ustavni sud je, međutim, rešenjem IUz. 531/14 od 23.09.2015. godine, odbacio inicijativu za ocenu njegove ustavnosti, ponižavajući sebe pristajanjem da bude lojalan politici umesto Ustavu.

Zato se i našao u sukobu sa samim sobom, ne osporavajući da je „pravo na penzijsko osiguranje jedno od ljudskih prava zajemčenih Ustavom“, da bi zaključio kako sâmo „pravo na penziju nije ljudsko pravo zajemčeno Ustavom“ ignorišući odredbe Glave VIII Zakona o penzijsko i invalidskom osiguranju, po kojima je visina penzije (kao njen nivo) uključena u penzijsko osiguranje.

Državno pravobranilaštvo nastoji da u isti sukob uvede i redovni sud tvrdnjom da smanjenje visine penzija ima javnopravni a ne privatnopravni karakter, što ne bi vodilo povredi prava na imovinu.

Kako se međugeneracijska solidarnost minulog i tekućeg rada zasniva na doprinosima iz bruto zarada i drugih prihoda građana, ovakva tvrdnja nije prihvatljiva.

Pošto je Ustav jači i od Ustavnog suda, država Srbija je dužna da iznose penzija uzurpirane privremenim zakonom vrati.

Zašto – Iako penzije utvrđuje i isplaćuje Fond za penzijsko osiguranje (dalje: Fond PIO), njihovo vraćanje treba zahtevati od Republike Srbije jer ih je ona donošenjem privremenog zakona protivpravno prisvojila.

To ne priliči državi koja je, po članu 173. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, garant za obaveze Fonda PIO prema korisnicima penzija.

Po Zakonu o obligacionim odnosima, garant jemči za ispunjenje obaveze.

Ali, ovde nije reč o supsidijarnom jemcu od koga se može zahtevati ispunjenje obaveze tek ako je glavni dužnik ne ispuni, nego o jemcu – platcu koji, kao i glavni dužnik (ovde Fond PIO), odgovara poveriocima (ovde korisnicima penzija) za celu obavezu, tako da oni mogu zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca, bilo od obojice kao solidarnih dužnika, što predviđa član 1004. stav 3. pomenutog zakona.

U ovom slučaju, ispunjenje obaveze treba zahtevati od Republike Srbije koja je privremenim zakonom i narušila mirno uživanje penzija utvrđenih sistemskim zakonom, iako je po Ustavu, dužna da se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera.

Umesto da se stara o njihovoj sigurnosti, ona je na njihovu štetu uvećala svoj budžet za blizu sto milijardi dinara.

Istovremeno, na osnovu sistemskog zakona a u vreme važenja privremenog, država je dozvoljavala uvećanja penzijskih primanja (u procesu njihovog usklađivanja sa prosečnim zaradama i troškovima života), ali jedino radi procentualnog uvećavanja uzurpiranih zarada.

Kome – Uzurpirane iznose penzija Republika Srbija treba da vrati penzionerima kao korisnicima imovinskog prava, stečenog minulim radom na osnovu sistemskog zakona.

Ali, ako korisnik penzije više nije živ, uzurpirani iznosi penzija pripadaju njegovim naslednicima.

Tada su oni legitimisani da zahtevaju njihovu isplatu, na šta ukazuje i odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 5171/15 od 08.02.2018. godine, po kojoj pravo na vraćanje oduzete imovine ima nekadašnji imalac, a ukoliko nije živ to pravo pripada njegovim naslednicima, čije se svojstvo utvrđuje samo za potrebe vraćanja imovine. Više naslednika u istom sporu okupljaju propisi o suparničarstvu.

Kako – Postoje dva načina za vraćanje uzurpiranih iznosa penzija. Jednostavniji i brži može da obezbedi zakonodavna vlast, ako Narodna skupština donese zakon o vraćanju protivpravno uskraćenih penzijskih primanja korisnicima, odnosno njihovim naslednicima, uz pripadajuću zateznu kamatu.

Složeniji i duži obezbeđuje sudska vlast, u sporu po tužbi korisnika penzije, odnosno njihovih naslednika. Ovde ćemo se baviti samo drugim načinom.

Pre pokretanja sudskog postupka, treba podneti zahtev nadležnoj filijali Fonda PIO za izdavanje potvrde o visini pune penzije i neisplaćenih iznosa u periodu od novembra 2014. do novembra 2018. godine.

Kada se potvrda dobije (a ne čeka se dugo), lice koje namerava da podnese tužbu mora se obratiti Republičkom javnom pravobranilaštvu kao zastupniku države, s predlogom za mirno rešenje spora.

Pošto se dobije odgovor o neprihvatanju predloga (ni on se ne čeka dugo) sledi podnošenje tužbe nadležnom sudu.

Po članu 23. stav 1. tačka 8. Zakona o uređenju sudova, sporove povodom obaveznog socijalnog osiguranja, a tu spada i penzijsko osiguranje, rešava viši sud, ali podnosioca može iznenaditi da se taj sud oglasi nenadležnim i predmet ustupi osnovnom sudu da ga reši u posebnom postupku za rešavanje sporova male vrednosti.

Sporovi o obaveznom socijalnom osiguranju, ne mogu se rešavati po odredbama za spor male vrednosti jer bi se, u suprotnom, te odredbe mogle primenjivati i u porodičnim, bračnim, naslednim, autorskim ili radnim sporovima, što bi bilo apsurdno. Ako radni sporovi ne mogu biti rešeni u sporu male vrednosti, ne mogu ni penzionerski sporovi jer su oni u „bliskom srodstvu“.

Ako bi se i garantni sporovi države za obaveze Fonda PIO mogli rešavati u sporu male vrednosti, onda bi to bila najava da će i svi budući sporovi po osnovu državne garancije iz člana 173. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju biti rešavani u sporu male vrednosti, iako ukupna suma uzurpiranih penzija dostiže sto milijardi dinara što bi, takođe, bilo apsurd.

Tužba treba da ima dva zahteva: prvi – da korisnik penzije ima pravo na punu penziju predviđenu sistemskim zakonom; drugi – da Republika Srbija, kao garant za obaveze Fonda PIO u svojstvu jemca – platca, isplati tužiocu (korisniku, odnosno nasledniku) neisplaćene iznose penzija sa kamatom o dospelosti svakog pojedinog iznosa. Prvi zahtev nesvesno podstiče i državno pravobranilaštvo, jer u odgovoru na tužbu u predmetu 41P-59318/21 navodi da: „Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija u celosti ima u vidu odredbe Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koji nije menjan, već su njegove odredbe i dalje na snazi. Kako u odnosu na određivanje penzija, tako i u odnosu na odredbe o usklađivanju penzija, iz čega proizlazi da se ovim zakonom ne dira u stečena prava“.

U premisi ovog iskaza – da sistemski zakon nije menjan i da su njegove odredbe za čitavo vreme važenja privremenog zakona bile na snazi, nije moguć zaključak da privremeni zakon ne dira u stečena prava.

Da ih dramatično narušava svedoče potvrde Fonda PIO sa podacima o visini neisplaćenih iznosa penzija u spornom četvorogodišnjem periodu.

Podršku ovim zahtevima pruža i vladavina prava, predviđena članom 1. Ustava Srbije.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji