foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ/DS)Juče je isticao rok za podnošenje jedne specifične tužbe. Specifična je, zato što je tužba za koju se unapred zna da će biti odbijena. Kakva li je to tužba o čijem se podnošenju razmišlja i kada se zna da će biti odbijena i zašto bi je iko pri zdravoj pameti, a kamoli jedan advokat, podneo?
Odgovor je moj pitanje: ko je to odredio da je smisao svake tužbe da ona bude usvojena? To može biti njen cilj, ali smisao tužbe, kao i smisao bilo čega, niko ne može jednolično proglasiti.
U našoj državi, u periodu od 2014. godine do 2018. godine na snazi je bio eufemističnog, zapravo i pogrešnog naslova, Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Drskog i uvredljivog, neadekvatnog naslova naspram svog sadržaja.
Taj zakon jeste regulisao drugačiji način isplate penzija, ali je taj način izmenjen (što je i razlog donošenja zakona) tako da su penzionerima umanjene penzije prema koeficijentu koji je navedeni zakon propisao. Dakle suština zakona nije u promeni načina isplate penzija. Penzije su se isplaćivale na isti način kao i pre njegovog donošenja, ali u manjim iznosima, zavisno od visine penzije.
Zbog čega je ovo krađa (preciznije bi bilo: pravno neosnovano obogaćenje)? Zbog toga što su penzioneri, tokom svojeg radnog staža imali jednu vrstu ugovora sa državom, prema kojem su bili u obavezi (i njihovi poslodavci) da na njihovu osnovnu zaradu uplaćuju poreze i doprinose državi u zakonom propisanom iznosu.
Zauzvrat, država im je garantovala penziju u tačno određenom iznosu i druga osiguranja do kraja njihovog života. Polazeći od pretpostavke ekvivalencije davanja, govorimo o ljudima koji su svoje penzije pošteno zaradili i poreze i doprinose uplatili. Oduzimati im u periodu od četiri godine deo njihove penzije, ništa je manje nego oduzimati bilo kome drugome nešto što je njegovo i to mu ne vratiti. Nikada. U pravu, ukoliko je predmet oduzimanja radi sticanja imovinske koristi pokretna stvar ili novac, to će se zvati „krađa“ ili „teška krađa“. Takođe u pravu, kada krađu izvrši država to će se, izgleda, zvati „zakon“.
Moja majka Ljilja je radila kao viša medicinska sestra u Studentskom gradu i u Studentskoj poliklinici. Neću preterati ako kažem da je bila jedna od omiljenih medicinskih sestara, koja svoj osmeh i nežnost nije štedela ni prema kome, pa tako ni prema studentima, kojima je to posebno značilo prilikom odlazaka kod doktora.
Nije tajna da je, sad već dve decenije nakon njenog odlaska u penziju, i dalje pamte njene kolege, a i doktori (volela je da doktore uvažava time što ih nije tretirala „kolegama“), kao i bivši studenti koji se svojih poseta lekaru sećaju prema njenom osmehu ili njenim uvek malo nežnijim injekcijama. Svoju penziju, koju nije predugo primala od države, i to nekako u duhu svoje umerenosti i nenametljivosti jer nas je prethodne godine napustila, zaslužila je i zaradila do poslednjeg dinara.
Otac mi je radio u „Hempru“, kao pomoćnik direktora sektora za hemiju. To je bilo državno preduzeće za uvoz i izvoz. Kao predstavnik svoje firme četiri godine su on i moja porodica, pre mojeg rođenja, živeli u Poljskoj. Tržišna razmena sa Poljskom je u tom periodu višestruko uvećana, kao i profit koji je ostvario „Hempro“, a time i SFRJ. Naš Krki je bio uzoran i omiljeni saradnik Poljaka, što nije bilo lako onda kada nam je životni standard bio nemerljivo viši od njihovog.
Nekoliko godina nakon povratka iz Poljske, saznao je da je tokom četvorogodišnjeg perioda njegovog boravka, jedan zajedljivi kolega iz računovodstva (kasnije poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, iz obzira prema ocu neimenovan) nastavio da obračunava visinu njegovih doprinosa na zaradu prema visini njegove znatno niže plate koju je imao pre odlaska u Poljsku. Kada je tata za to saznao odbio je da se usprotivi, smatrajući da će ispasti gramziv ako traži takvu ispravku, budući da je većina kolega imala znatno niža primanja od njega.
Zbog toga, njegova penzija je za oko 30 odsto niža nego što bi bila da su mu svi doprinosi uredno uplaćeni, jer mu je tokom tih 4 godine u Poljskoj plata bila višestruko viša.
Zamislite koliko bi tek bolno bilo poslušati, makar i ovako ukratko, svaku životnu priču naših penzionera o tome kako su radili i živeli i kako su pošteno, čestito i uzorno zaradili svoje penzije koje im je država, u jednom delu, hladnokrvno otela.
Otela im je njihove čestite dane i radne sate koje su uložili u miran život u toku starosti. Otela im je školarine deci, bicikle i čokolade unucima, otela im je radost njihove dece i unuka kada im njihovi stariji sve to sa ponosom poklone, otela im je taj ponos koji su časno zaslužili. Otela im je mnogo više od novčanog iznosa koji im je otela. Otela im je dostojanstvo.
Evropski sud za ljudska prava u Starzburu ustanovio je da spornim zakonom nije povređeno bilo koje od ljudskih prava naših penzionera. To ne znači da im nisu povređena imovinska prava i da im država nije dužna, ali znači da im ostaje jedina mogućnost da o tome da li im je država dužna odluči sudstvo te same države. U ovom slučaju ta država je Republika Srbija, a sudstvo-sudstvo Republike Srbije. I tu ne treba bilo šta dodati, razloga za optimizam nema. Zato treba biti iskren: juče sam poslao tužbu koja će biti odbijena. Ali i znajući to sam je poslao.
„Možda je nekome smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bog zna kakvu trku.“ To su poslednje napisane reči Branka Ćopića pred tragičnu smrt. Izvedene su iz simbolike „Don Kihota“.
Istovremeno odišu poražavajućom stvarnošću i nemoći, ali iz njih izbija nepokoriv prkos i vera u ispravnost puta i borbe, ma koliko naše snage bile slabašne. Borimo li se zbog pobede ili je sama naša borba već pobeda, jer će zbog svoje čistote jednom izroditi snage koje će smožditi vetrenjače, nepravde, pa i one državne, nesagledive snage, koje deluju da će nas uvek nadjačati, ali kako će nas nadjačati dok je te poslednje tužbe, koju možemo poslati, poslednjeg juriša koji se pamti i prepričava?
Možda im je smešno Brankovo pradjedovsko koplje ili moja tužba, to ubogo kljuse koje ne obećava bog zna kakvu trku, ali kako takođe reče Branko u svom poslednjem pismu: „Još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.“
Tako, moji Krki i Bejo, juče sam podneo tužbu kojom se borim za naše mjesečine. Neka je odbiju. Način na koji ste živeli i radili, na koji ste nas vaspitali i podizali, jesu mjesečine topline, časti, osmeha, ljubavi i poštenja, o kojima je pisao i za koje je živeo Branko Ćopić. Nema nepravde koja nije pobeđena, niti mjesečine koja može biti posečena. Zato ponosno šaljem tužbu koja će biti odbijena, kojom će ukradeni delovi penzije mojih roditelja ostati ukradeni, ali kojom čuvam tu mesječinu svoje časne porodice i pridružujem joj se. Da ne gasne ni jednog časa svima koji su sada pod njom i onima koje će tek obasjati.“
Autor je advokat
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
