Država u carstvu korupcije

To je bilo u monarhiji Švedskoj, dok u republici Srbiji, po samom nazivu res publica (opšta stvar), korupcija se uveliko odomaćila i za koju niko ne odgovara. Iako je pre šest godina SNS dobila vlast upravo zalažući se protiv korupcije i otkrivanja 24 velika slučaja sumnjive privatizacije, od obećanja ništa nije ispunjeno. Najrečitiji primer da od 13 preporuka iz Evropske unije o sprečavanju korupcije šest ili sedam su delimično ispunjene, a ostale nikako. A korupciju je najlakše pratiti tamo gde se kreće državni odnosno društveni novac. Tako je gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović pred Komitetom Saveta Evrope dokumentovano posvedočio da se bez ikakvih zvaničnih podataka i kriterijuma dodeljuje novac iz budžetske rezerve. Na primer Beogradu 400 miliona dinara, Zaječaru nešto manje, Leskovcu čak 12,2 miliona evra – više od milijardu dinara…a NZS je vlast SNS. To je dokaz o netransparentnosti navodno proevropske vlasti, a sve pod plaštom partokratije i nekih privatnih odnosa. Groteskno je, u pravom smislu reči pećinski skriveno, da predsednik države naredi, protivno Ustavu a gde politiku vodi Vlada Srbije, da se, na primer nekom meštaninu izgradi kilometar asfaltiranog puta ili da se sruši brdo koje se odronilo na Koridoru 10. Bez ikakve pravne utemeljenosti i kriterijuma. Čudno je da se bivšem predsedniku Nikoliću dodeli na korišćenje vila od 800 kvadrata, i to oduzeta bivšim vlasnicima, a pride još finansira čitavo jedno malo preduzeće sa tridesetak zaposlenih za saradnju sa Rusijom i Kinom. Pokazatelji su jasni – tri četvrtine spoljne razmene kao i većina investicija dolazi iz Evropske unije, koja je, eto, donirala i tri milijarde evra Srbiji. Budžet je najvažniji i najprepoznatljiviji oblik državne politike, ali se dešava da se već šest godina ne usvaja završni račun. Ukoliko to ne učine lokalne samouprave automatski se uvodi prinudna uprava. Pride ovom transparentnom primeru nevladavine prava je da prilikom prošlogodišnjeg usvajanja budžeta poslanici opozicije su besmislenim amandmanima vladajuće koalicije onemogućeni u raspravi, što je osnovna svrha parlamenta. U suštini budžet iznosi nešto manje od deset milijardi evra, ali to je za siromašnu Srbiju sa BDP od oko 40 milijardi evra, ogromna četvrtina. Uz to, ovakav budžet se puni uglavnom na lagodan, administrativan način, povećanjem PDV na 20 odsto, i prihodima od akciza, što ove namete svaljuje na pleća građana.

Čudo je i da se pojavljuje suficit. Do ovakvog rezultata stiglo se uz velika odricanja građana, pa je penzionerima uzeto više od 400 miliona evra, a izostale su i kapitalne investicije koje su glavni motor razvoja. S druge strane ostale su brojne crne tačke i javne nepoznanice. Najnoviji primer je kupovina privatne firme Kopernikus za velikih 190 miliona evra, ili kako to država finansira TANJUG kad po Zakonu o javnim glasilima ne bi ni mogao da postoji. Ostaju i tajni ugovori o Beogradu na vodi, što je skrajnuto po leks specijalisu, a to je opet posao sa privatnom firmom vredan tri milijarde evra, ili kako je to PKB prodat za svega 6.700 evra po hektaru kad se slična zemlja podaje tri puta skuplje. Da se radi o sumnjivim radnjama pokazuje da se na tender javila samo jedna firma, i to arapska. U svemu tome opet groteskno je da finansije vodi bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali, čiji su privatni poslovi obavijeni maglom poreskih rajeva. Za neku normalnu zemlju nenormalno je gradonačelniku prestonice neki privatni donator plaća školovanje dece, a na primer u SAD svaki poklon državnom i javnom službeniku vredniji od 50 dolara mora da se prijavi nadležnoj službi. Korupcija je rak rana za svako društvo, pa je jasno da se lomi grana na kojoj i ova vlast počiva. Da postoje institucije one bi bile brana ovoj pošasti, ali, nažalost, one su ugušene pod nedemokratskom vlašću. Počev od najvažnije, Narodne skupštine, kao najdemokratskije tvorevine gde poslanici vladajuće većine glasaju na zvuk zvonca predsedavajuće, do druge grane vlasti – nezavisnog pravosuđa koje to u Srbiji svakako nije. Da postoji dobra volja da se saseče korupcija trebalo je otpočeti od Zakona o poreklu imovine, koga, eto, uprkos obećanjima, nema! Ovako ostaje da se o korupciji uglavnom saznaje iz nezavisnih glasila ili od poštenih intelektualaca. Praktično je u ruke vladajuće klike prešla i institucija Zaštitnika građana a sledeći na redu je i Poverenik o informacijama od javnog značaja. Oni koji su debelo plaćeni da stanu protiv ovog bezakonja – sudije Ustavnog suda i Javno tužilaštvo, po običaju ćute, i ne nalaze da su nadležni!

Autor je novinar iz Šapca