Država za poslušnike i poltrone

Bio je najbolji igrač i davao je desetak golova po utakmici. Sa protivničkim trenerom razradio je posebnu taktiku, svaka lopta je morala biti njegova.

Krvavih kolena i lakata od silnih bacanja pred protivnički gol pogodio je petnaestak puta prečku ili stativu, ali golova nije bilo. Spolja gledano nije mu se moglo mnogo zameriti, izgarao je na terenu, ostavljao srce na parketu.

Taktika je u stvari bila da blokira naše igrače i čitavu ekipu da ne odigra svoju uigranu taktiku do sigurne pobede.

Danas je na srpskoj javnoj i političkoj sceni hiljade takvih igrača, koje je kupio vrhovni trener, da bi blokirali svoje saigrače, članstvo ili delove društva.

Najdrastičniji primer su srpski mediji kupljeni subvencijama, usmeravanjem oglašivača i drugim pogodnostima.

Novi omiljeni državni posao je – uterivač ljubavi prema predsedniku na nacionalnim televizijama i društvenim mrežama, a najbolje plaćeni partner države je medijski podupirač vlasti.

Tabloidi za dobre pare na medijski štrik kače državne, zvanične laži.

Njihov zadatak je da blokiraju našu stvarnost, da veličaju svaki potez vlasti kao najveći, najbolji, prvi u istoriji i sličnih nebuloza, a pre svega da građani ne dobiju pravu sliku i pravovremenu, istinitu i objektivnu informaciju stanja u društvu, što bi trebalo da im je uloga, prevashodno javnog servisa.

Rijaliti programi i silikonske strane kvazizvezde koje sami proizvode, odvraćaju mlade od njihovog interesa za stvarni život, nudeći im lažne vrednosti i lagodan život bez obrazovanja i rada.

Svaka njihova emisija i rubrika ima i blatnjavi deo kroz koji se, naravno po zadatku, provlače opozicioni lideri, aktivisti i organizacije. REM je tu da kontroliše da se zadatak vlasti dosledno sprovodi.

Nekolicina medija koji nisu pristali da budu kupljeni, obavljaju svoju prosvetiljsku funkciju, blokirani na svakom koraku i mestu, svim fašisoidnim metodama.

Blokirane su sve nacionalne institucije od Skupštine do Akademije kako stvarnost ne bi prodrla ni kroz njih. Delom je blokirana i crkva. Proizvodnja neprijatelja i uzdizanje spasioca ne prestaje.

Ko kritikuje predsednika taj je neprijatelj srpske države, ko kritikuje hvalospev Irineja spasiocu, taj je neprijatelj srpske crkve.

Uz njih ima mesta samo za poslušnike i poltrone.

Ovu sumornu sliku dopunjuje partija u koju su se udružili penzioneri.

Jedini zadatak njihovog kupljenog rukovodstva, ogromnim primanjima i privilegijama, jeste da blokiraju svaku aktivnost najstarije populacije koja bi bila suprotna interesima vladajuće oligarhije.

Drugi zadatak im je da svoje članstvo drže u stalnom strahu i neizvesnosti.

Da nije bilo ove i ovakve vlasti, ne bilo penzija, zdravstvene zaštite, hleba, struje, vode, čak ni vazduha.

U njihove olabavljene emocije uliveno je da je onaj na vrhu spasio milion i sedamsto hiljada njhovih života. Pomrli su samo oni neposlušni koji su skrenuli sa puta koji je vlast odredila.

Sramotan podatak je da se čelnik penzionera nijednom u vreme pandemije direktno nije obratio članstvu i ostalim starcima.

Ali zato je ova organizacija učestvovala u zajedničkom zločinačkom poduhvatu otimanja penzija.

Ubedili su penzionere da je to za njihovo dobro. A tih tristo hiljada otetih penzionerskih para znojem natapanih decenijama, pojeli su botovi veličajući vlast i njihovog predvodnika.

Društvena mreža Tviter objavila je da je obrisala više od 8.500 naloga koji su služili za promociju vladajuće stranke i njenog lidera.

Taj broj uterivača ljubavi prema predsedniku, uz prosečnu mesečnu bruto zaradu od devedeset dve hiljade dinara, godišnje košta preko devet milijardi dinara, preko sedamdeset pet milona evra, narodnih para.

Kad se ta cifra obračuna za četvorogodišnji mandat, dobije se iznos od tristo miliona evra, taman koliko je oteto od penzionera. Da zlo bude veće, vrh penzionerske partije ne sme ni da zapita glavnog trenera da se kradene penzije vrate.

Nesmotreno su se izjasnili da se ukine kažnjavanje odlaska u penziju pre šezdeset pete, sa punim stažom, pa su naglo zaćutali.

Slično su uradile i sindikalne organizaacije nebrojano puta, sa zadatkom da blokiraju energiju radnika, organizacije socijalista i socijaldemokrata koje blokiraju moć socijalno svesnog društva, sprovodeći desničarski program vladajuće stranke, suprotan njihovom.

Određivanjem partijskih poslušnika za čelnike, blokirane su nevladine organizacije, čime se blokira ogromna snaga civilnog društva. Naravno i ovde ima časnih, nepotkupljivih izuzetaka.

Vrh vlasti misli i na svoju zlosrećnu budućnost, kopa kanale najdublje države, šanžirajući u njih privatne medije kupljene državnim parama, delove bezbednosnih službi, vojske i policije, navijače…, zlu ne trebalo jednoga dana.

Objavljen je, uglavnom prepisan, program izlaska iz krize, u kom nema čoveka, žene, dece, ljudi, mladih, starih, porodica, samo procenti i brojke koje pokazuju da je jedan najbolji i najpametniji.

Tačno je da Srbija ima nešto veći rast BDP od nekolicine drugih pored nas, ali otimanjem imovine prethodnih i nemilosredno trošeći resurse nekoliko narednih generacija.

U vremenu populizma sve je kupljeno, narod, crkva, penzioneri, sindikalci, da li i naša savest?

Da li će pripadnici navedenih organizacija večno pristati na nametnutu ulogu simpatičnog majmuna sa rukom preko očiju?

Srbija trenutno počiva na populizmu, manipulaciji, poltronstvu i korupciji.

Blokiranjem slike stvarnosti ne može se blokirati i sama stvarnost.

U društvu vladaju najgora osećanja, strah, nemoć i poniženje. Ova osećanja, kao poplava posle obilnih padavina, ne može se ničim zaustaviti i jednog dana će se izliti.

 Autor je profesor u penziji iz Novog Sada