Državna komisija za istinu ili ideološku reviziju i rehabilitacije

Eto, ispada da je država Srbija sve probleme i projekte rešila, ali ništa ne može da krene dok se baš definitivno ne raščisti sa partizanima i komunistima.

Nakon temeljite medijske promocije u jednim novinama, do septembra će biti formirana famozna „državna komisija koja treba da obeleži tajne grobnice u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih nakon oslobođenja 1944. i sastavi spisak likvidiranih“.

Najavljujući takav kapitalni državni projekat, visoki državni činovnik nam objasni da je „formiranje ove komisije dobro i za svest našeg naroda, jer nažalost, Srbija još nije završila sa podelom na partizane i četnike“ i „da je u Srbiji sazrelo vreme, nakon 60 godina, da se suočimo sa svojom prošlošću“. Reče nam da takve komisije već postoje u drugim republikama bivše SFRJ i da je u tome „najdalje otišla Slovenija gde je otkriveno više od 200 masovnih grobnica“ i da „očekuje da će u Srbiji biti više“. Hoće li se to naš državni sekretar razočarati ako ne bude više od 200 masovnih grobnica i da li je negde već zadat broj koji mora biti utvrđen da bi projekat uspeo.

Izgleda da se državna komisija formira samo da bi potvrdila podatke s kojima tako olako barataju gospoda istoričar Cvetković i Homen, a njihovu potvrdu potkrepljuju međusobnim citiranjem.

Zar nije neozbiljno i sramotno konstatovati da je u Nišu streljano između 800 i 1.000 ljudi, umesto da utvrdi tačno da li je 767, ili 833 ili 1.001. Ako tako kompetentna naučna ustanova i njeni stručnjaci ne mogu da utvrde ni koliko je ljudi pobijeno u jednoj mesnoj zajednici, kako će na nivou cele države. Izgleda da njihov ideološki projekat počiva na logici da se uporno tvrdi da su partizani u svakom selu streljali od pet do 25 „uglednih domaćina i patriota“, u svakoj mesnoj zajednici 10 do 100, opštini, zavisno od veličine, 100 do 3.000, a u celoj Srbiji 60.000 do preko 100.000 ljudi. Nepoznato je koje savremene naučne metode koriste, ali zar nije najjednostavnije pošteno i bez ideoloških ostrašćenosti popisati po selima i ulicama u gradovima i prostim sabiranjem dobiti ukupan broj. Pa ozbiljan čovek bi opreznije baratao brojem pomorenih riba ili uginulih ptica i ne bi sebi dozvolio da iznosi podatke ako prethodno nije utvrdio.

Ovako deluje da komisija i nema nameru da utvrdi tačan broj jer bi projekat pao u vodu, pa se unapred lansiraju cifre u rasponu, optužba partizana za zločine, a neka onaj ko ne veruje dokazuje suprotno. Kao da im nisu važni ljudi već brojke, koje nekome trebaju za reviziju istorije.

Inače, izgleda da je presuda već unapred izrečena konstatacijom da je 60.000 ljudi ubijeno bez suđenja, a formira se komisija da to dokaže.

Ostaje utisak da se ne radi o iskrenom nastojanju države da konačno popiše sve žrtve jer bi onda to obuhvatilo i žrtve 1941-44. godine, a ne samo žrtve stradale od strane partizana, već o ideološki motivisanom projektu da se jedna strana (partizanska) optuži kako bi se ona druga (nedićevsko-

-ljotićevska i Dražina) rehabilitovala. Uostalom, Srbija još nije utvrdila ni tačan broj svojih građana stradalih u ratovima 1992 – 1999. godine.

Biće da se ne radi o nečemu što je „dobro za svest naroda“ niti će se završiti podela na partizane i četnike, već o reviziji istorije i rehabilitaciji kolaboracionista.

Neki očito zbog antikomunizma pokazuju averziju i prema antifašizmu i iz istih razloga nisu decidirani u osudi fašizma. Ako je pojedincima to i dozvoljeno, država ne bi smela da ima nikakvu dilemu kada je u pitanju odnos prema antifašizmu.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose