Državna miopija

Na pitanje: na koga vas Broj nula podseća, odgovor vlasti bi se sam nametnuo – jedino na Boga i ništa manje.

Pitajte i Krla Nebojšu, Izbezumljenog Vučićevića „pristojnog čoveka“ Dragana, Sarapu Predraga sa pripadajućim brinetama i plavušama…

Ni „premijerki“ Brnabić Ani nije lako.

Mora da razume, kako da razume da joj je „šef“ sam Bog lično.

A sa Bogom nema zezanja.

Zato ona bira poltronstvo i permanentno ulagivanje od koga je pristojnom čoveku muka.

Tvorac nam preporučuje da ne brinemo za ministra Srefanović Nebojšu bez obzira na pokušaj atentata, te da će njegov status rešiti „stranački organi“, kao da je gosn Neša kijavica bio ministar SNS partije, a ne i moj ministar.

Šta da radimo mi koji nismo članovi SNS-a, a zabrinuti smo što živimo u zemlji gde je moguće da ministar policije pokušava atentat na predsednika?

Da verujemo Tvorcu da će „rešiti“ slučaj ministra i državne sekretarke Dijane Hrkalović na „polzu narodu“?

A i kako bi drugačije ovaj pregalac kome dugujemo sve u životu, pa i sam život?

Molim Tvorca i da mi odgovori na pitanje: a ko postavi za ministra nesretnog Tomislava Momirovića, šampiona nekompetentnosti?

Ili je dovoljno objašnjenje njegove sluđenosti to što je „video svoga Boga“. Čak i za dosta niske domaće kriterijume gosn Moma je epohalni promašaj.

Ne razume se ni u šta: u studiju opravdanosti jednako kao ni u studiju izvodljivosti (Feasibility Study).

Dakle, ovaj novi Mister Bin srpske politike (prethodni ode za ambasadora u Vašington) najbolje se razume u ništa.

Kada se kaža gramatički ispravno, da se Mona ne razume ni u šta na svetu, to ne deluje dovoljno deskriptivno, ministar Toma je zaista ekspert za ništa, te se tako i uklopio u državnu politiku!

Jedan takav usudio se da na pitanje ko će otplaćivati kredit za beogradski metro bezbrižno a bestijalno odgovara: pa Srbija.

Tako da ćemo se bataliti ove neverovatne „vlade“: Neše rinitisa, Vulina „tetke“ Aleksandra, Mone ministra i ostalih likova iz ove naše menažerije.

Do kraja teksta baviću se, po meni, najvećim problemom savremenog srpskog društva: užasnom centralizacijom.

To nije dominacija glavnog grada koja se na kraju i svuda podrazumeva.

To je iživljavanje životinjskih razmera: dok je Beograd na vodi, Niš je u blatu (nominalno drugi grad u Srbiji), a jedan Zrenjanin već godinama nema pijaću vodu…

To što nas vlast smatra crvima te se tako i ophodi prema nama ni po jada…

Veći je problem što će svako kritičko mišljenje vlast smatrati neprijateljskim, a ljudi koji su kritični po vokaciji, jer su u opoziciji, neprijateljima Srbije.

Ovakav diskurs doveo je do toga da vlast nema nikakvih granica, ni u verbalnoj ekspresiji ni u radu… ni u čemu! Ovo je vlast, koja na našu žalost, može i sme sve!

Tako više puta pomenuti Mona je dozvolio sebi da kaže da beogradski metro valja da plaća cela Srbija.

Sa koje je planete Mona došao (a nije sa asteroida p612)?

Delujući konfuznije čak i od jednog Miše Vacića, aktuelni Mister Bin pledira da republički budžet u stvari bude Budžet Beograda broj 2.

Ionako kada Beogradu zafale novci, on ih uredno uzme iz republičkog budžeta – neka neko npr. najzad precizno najzad kaže kolika je tekuća a koliko stalna budžetska rezerva?

A da nam umesto stanodavca iz Bugarske ipak Mona nešto kaže o kreditu za metro?

Koliki je kredit, koji su uslovi uzimanja, kolike su kamate, ko i kada vraća kredit?

Ni od Mone ne tražim puno, samo ono što piše na prvim stranama Ugovora.

Umesto toga dobijam Monine žalopojke i psovke sa obaveznim akcentom na prvom slogu, čime dokazuje svoju beogradsku superiornost…

U mraku se misli mračno…

Kakva je društvena klima napravljena govori činjenica da se đaci filološke gimnazije sprdaju sa nama južnjacima.

I to samo zbog toga što oni koji akcentuju sve na prvom slogu misle da su nadljudi u ničeovskom smislu reči! Danas, de facto, ovde postoje samo dva psihološka tipa: Beograđani i oni koji to žele da budu.

U ovom delu Balkana, dakle, mutira jedna posebna endemska vrsta: Homo Beogradicus – naravno sa „pravilnim“ akcentom na prvom slogu kao dokazu svake superiornosti.

Tako sam celog života znao za Aleksandra, sada kapiram da sam grešio i da je pravo ime Broja nule Aleksandar.

Ljude ubijaju mačetom a ne mačetom, postoji srednjoevropsko i „beogradsko“ vreme (slušajte npr. kada Đoković igra svoje mečeve: uvek po „beogradskom“ vremenu).

Luna Lu žali se na „demode“ cipele i lamentira da će morati „da ih pokloni rođaki iz provincije“.

Kad postoje ovi i mnogi slični ispadi, nije čudo što je Moni potpuno „normalno“ da beogradski metro plaća cela Srbija!

Razmišlja, kada Provincija ćuti i ne ropćući decenijama plaća „Beogradsku hroniku“ da bi gledala kako se rešavaju problemi na Voždovcu, može i metro da plati. Metro je šansa za Srbiju?

Od izjave Broja nule da će izgradnja Beograda na vodi biti zamajac građevinskoj industriji u celoj Srbiji, nije ostao ni ašov zaboden u zemlju u Nišu.

Kakav zamajac, kakvi bakrači.

Ne voli vlast podnošenje nikakvih računa. Tako Broj nula duguje (obećao obelodanjenje kako je nabavio respiratore) „polaganje računa“ duže od godinu dana, pravdajući to činjenicom da se „borio za narod“.

Ispada da se ja duže od 30 godina a i Ujedinjeni protiv kovida bore „protiv naroda“?

Nije prvi put dakle da luksuz Beograda plaća cela Srbija i da to dekadentni Beograd smatra opravdanim.

Zanimljivo je šta po ovom pitanju ima da kaže, nadam se Udružena opozicija Srbije…

Da li je potrebno da, čini se preskup i besmisleni beogradski metro, koga se odrekao čak i matični Građevinski fakultet, plaćamo i mi Nišlije, Vojvođani bez vode, Čačak, Užice, Brus, Jadar i ostala Provincija koja u stvari daje puls života uspavanoj Srbiji.

Za koga je Ćuta? Pa za Srbiju! Valjda dozvoljava Broj nula da još neko osim njega voli Srbiju?

Ovakav neravnomerni razvoj doći će glave vlasti i bez prolećnih izbora. Uostalom svi reptili sa ogromnim telom, a malim mozgom su izumrli…

Pre nego se u tišini izbornog dana naredni put spremite da zaokružite na biračkom spisku, draga moja Provincijo – razmislite o tome! Da li ćete uz svu Vašu muku morati da plaćate Beogradu i metro!

Biranje je lekovito.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu i član Ujedinjenih protiv kovida