Državna ofanziva na empatiju: Šta smo videli iz juriša državnih funkcionera na škole?

Taj prvi dan obeležen je jurišem državnih funkcionera na škole.

Kao da im je cilj da prikažu sebe, a ne da poprave očajno stanje u školstvu.

Predsednik Vučić, u društvu sa ministarkom Slavicom Đukić Dejanović i gradonačelnikom Aleksandrom Šapićem, obišao je Osnovnu školu „Svetislav Golubović Mitraljeta“ (on se uvek naslika pored nečeg novog ili obnovljenog) i poželeo učenicima srećan početak rekavši da će im „u školi biti super … samo treba dosta da uče“.

Ministar policije Bratislav Gašić bio je vrlo vredan obišao je dve škole – Osnovnu „Stevan Dukić“ na Karaburmi i Srednju u Barajevu i poručio đacima da ukoliko budu imali neki problem, „policajac će da reaguje“.

Ministarka je prvačićima uputila umilnu i umnu porukicu „učenjem prvih slova, pisanjem i čitanjem pravite prve korake na dugoj i ozbiljnoj stazi sticanja znanja“.

Ovoj državnoj ofanzivi treba dodati i Smernice (na njih se kritički osvrnula Čačanska gimnazija) u kojoj, između ostalog piše da prvu nedelju treba „tematski posvetiti nastavi sa radionicama i drugim aktivnostima usmerenim negovanju empatije, vrednostima međusobnog poštovanja i solidarnosti uz uvažavanje ličnosti.

Ministarkino „pravite prve korake“ podseća na onu narodnu „selo gori, a baba se češlja“.

Najvažnija pitanja u njenom ministrovanju su ostala po strani.

Prosvetni radnici imaju plate devet odsto niže od republičkog proseka.

Za pojedine struke i predmete nema dovoljno nastavnika.

Nastavnički fakulteti ne mogu da upišu planirani broj studenata.

Neće mladi u nastavnike, a i što bi kad je materijalni položaj nastavnika jadan.

Zato se na učiteljske fakultete, i to u septembarskom roku, upisuju se samo dobri i dovoljni učenici.

Nema vrlo dobrih i odličnih. Dakle, decu će vaspitavati kadar oskudnog znanja.

Naše obrazovanje dugo pati i od drugih velikih muka.

Glavna među njima je nepostojanje temeljne koncepcije iz koje bi se sagledali najvažniji ciljevi.

U Strategiji razvoja obrazovanja do 2030. godine piše da će Srbija obezbediti „kvalitetno obrazovanje za postizanje punog potencijala svakog deteta, mlade i odrasle osobe“.

Navodi se kao cilj povećanje broja poena naših učenika iz matematike i prirodnih nauka na PISA istraživanjima, ali se vaspitanje i vrednosna opredeljenja mladih ne pominju.

Sadašnja ofanziva za empatiju i vrline je balon koji će se vrlo brzo rasprsnuti.

Obrazovanje se u nas svodi na isporučivanje znanja pri čemu je nastavnik aktivan, a učenici misaono pasivni.

Nastava je uglavnom usmerena na kognitivnu sferu ličnosti, na usvajanje znanja i razvoj sposobnosti; a vaspitanje na voljnu i afektivnu sferu ličnosti, na formiranje stavova i uverenja, vrednosne orijentacije, društveno-moralne osobine ličnosti, razvoj osećanja.

Ta druga komponenta – vaspitanje kod nas je potpuno zapostavljena iako ona ima i veći značaj od obrazovanja.

Pod vaspitanjem se podrazumeva ciljno usmeren razvoj svakog vaspitanika kao neponovljive ljudske individualnosti, podsticanje narastanja moralnih i stvaralačkih snaga kroz organizaciju takve socijalne prakse u kojoj će prirodni potencijali , čak i ako su samo u nagoveštaju, postati stvarnost.

Vaspitavati to znači usmeravati razvoj subjektivnog pojedinčevog sveta, s jedne strane dejstvujući u skladu sa moralnim normama, idealima kroz koje se ovaploćuju zahtevi društva, a s druge strane sledeći cilj maksimalnog razvoja individualnih osobenosti vaspitanika.

Zahtev da nastavnici pričaju učenicima šta je empatija i šta su vrline vodi u gubljenje vremena jer se zaboravlja da je vrednosno formiranje učenika socijalizacijski proces na koji utiču mnogi činioci.

Napori nastavnika biće bezvredni ako je socijalna praksa u kojoj žive učenici prepuna asocijalnog ponašanja i sebičnosti i ako je u njoj premalo dobrote i altruizma (što je kog nas slučaj).

Snažan odeljenjski kolektiv u kome vlada vedrina i drugarstvo, u kome učenici sakupljaju novac za lečenje bolesnog druga, vaspitno više vredi nego gomila reči o moralu i empatiji.

Odeljenje je dobra porodica ako je svaki njen pojedinac uspešan po meri svojih sposobnosti, ako se rukovode načelom svi za jednoga, jedan za sve.

Škola ne može da se izbori protiv preovlađujućeg društvenog shvatanja da su materijalne vrednosti glavno moralno načelo.

Kao da smo potomci frigijskog kralja Mide, koji je od bogova tražio da mu podare sposobnost da sve čega se dotakne pretvori u zlato.

Erih From (delo Imati ili Biti) zalaže se da čovek razvije osećaj identiteta zasnovan na onom što sam jeste, na potrebi za ljubavlju i solidarnošću sa svetim oko sebe, a ne za imanjem, posedovanjem i robovanju predmetima.

U moralnom vaspitanju najvažniji su primeri tople ljudskosti (nastavnik treba da bude dobar primer), a priče o tome ta je empatija i vrlina ne pomažu.

Kant kategorički zahteva da svaka osoba poštuje moralne principe koji se „nalaze u našem umu“.

Za vaspitača koji mora da vaspitava, pre svega, primerom to bi trebalo da bude univerzalni princip.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.