Državni kapitalizam, a ne socijalizam

Mislim da je g. Brkić pogrešio, što je programsku platformu Saveza za Srbiju tretirao kao ekonomski program, jer ona to nije. Svaka od tačaka koju smo napisali zahteva ozbiljnu razradu i ovako napisana trebalo je da pokaže kakvoj Srbiji težimo. Pravednoj, efikasnoj, ekonomski jakoj koja štiti svoje građane i u kojoj se oni osećaju sigurno, bezbedno i neugroženo.

Kada sam sa saradnicima pisao ovaj ekonomski koncept, za koga verujem da će ga prihvatiti ceo Savez za Srbiju, nisam imao u glavi socijalizam, već državni kapitalizam odnosno kapitalizam sa jasnim prostorom za državne investicije u strateški važnim oblastima privrede.

Pošao sam od činjenice da je srpska privreda izuzetno „obolela“ i da joj u lečenju bolesti klasične terapije ne mogu pomoći, već rešenja poput onih koje ima čuveni Dr Haus. Ideja da će strani investitori podići Srbiju je jednostavno nerealna, jer su oni pravi još devedesetih otišli u druge zemlje centralne Evrope. Zato tih para više nema. Pa čak i oni koji danas imaju potrebu za novim investicijama to će uraditi u nekoj od tih zemalja, ne u Srbiji. Srbija je danas zemlja u kojoj ljude dižu u vazduh na semaforima, u kojoj ubijaju advokate, navijače na utakmicama skidaju gole i pale bakljama…

Poznato je da je kapital najveća kukavica i da on u takve zemlje ne dolazi već iz njih beži. Uz sve nabrojano mi smo zemlja u kojoj sve zavisi od volje jednog čoveka. A u takvim zemljama se broj ozbiljnih investitora meri brojem prstiju na jednoj ruci. Zato danas BMW diže u Mađarskoj novu fabriku u kojoj će plate biti preko 700-800 evra, i u koju investira milijardu evra. A kod nas će se u Čačku proizvoditi kablovi za taj isti BMW i radnici će biti plaćeni tri puta manje.

Ko veruje da će sa takvim investitorima podići Srbiju taj pravi ogromnu grešku. Svaki pravi investitor koji neće pokupiti mašine kroz nekoliko godina i otići u neku drugu zemlju po isteku roka za subvencije je dobrodošao i za njega se treba boriti, ali je suština gledati šta možemo sami da promenimo u onome kako radimo danas.

Pre nego što iznesem konkretne ideje pomenuću i deo koji se odnosi na Zakon o radu. Nisu pravim privrednicima problem zakon i prava radnika, već činjenica da nikada nisu sigurni da li će na postojećih deset taksi država i lokalne samouprave uvesti još 20, problem su im ti parafisklani nameti, komplikovane procedure i birokratija, to što zavise od ljudi sa druge strane šaltera, što im inspekcije dolaze i moraju nešto da nađu, što im konstantno fali još jedan papir….

Kao što zaposlenima nije problem da rade, ali jeste problem koliko se rad plati. Danas su radnici u mnogim preduzeća prepušteni na milost i nemilost poslodavcima, često tretirani kao njihovo vlasništvo. Kao čovek koji je napravio firmu u osam zemalja sa godišnjim prihodom od 95 miliona evra, u kojoj je prosečna plata bila hiljadu evra i u kojoj su žene posle porodiljskog mogle još godinu dana da rade četiri sata za punu platu, imam sva prava da one koji zarađuju milione plaćajući zaposlene nekoliko stotina evra javno kritikujem i prozivam.

I da se zalažem da im se tako stečena dobit oporezuje mnogo više nego što je danas slučaj. Želim da živim u državi koja će zabraniti tzv. iznajmljivanje radnika preko agencija, praksu sa kojom je prvi krenuo NIS otpuštajući ogroman broj ljudi sa korektnim platama i zapošljavajući na njihova mesta te iste ili nove ljude ali za duplo manju platu. Postoje takve agencije i na zapadu i one služe da ljudi koji već rade neki posao mogu da budu angažovani dodatno nekoliko sati u nekoj od kompanija kojima je njihovo znanje potrebno.

Iznajmljivanje radnika se u Srbiji pretvorilo u klasično izrabljivanje ljudi na koje država žmuri. Investitori koji će dati platu od 200 evra i terati ljude da rade prekovremeno, brojati im koliko puta idu u toalet, terati ih da rade vikendom – nisu potrebni Srbiji. Ne želim državu koja žmuri već državu koja gleda sa oba otvorena oka i štiti dostojanstvo svojih građana. Danas, posle šest godina ove vlasti, BDP tek sada raste 4% u prvom polugodištu, uprkos činjenici da ostale zemlje EU i regiona već godinama ostvaruju najviše stope rasta u poslednjoj deceniji.

Ako pogledate strukturu rasta videćete da je to najviše zahvaljujući povećanju proizvodnje struje posle ogromnog pada prošle godine, dobroj godini za poljoprivredu, ali i povećanju zaliha. One su uvećane za više od 8% u odnosu na prošlu godinu, jer ono što se proizvede ljudi sa malim platama i penzijama ne mogu da kupe. A bez potražnje nema povećanja proizvodnje.

Niko ne traži plate kao u zapadnoj Evropi, u ovom trenutku su za nas i plate u Slovačkoj ili Mađarskoj realno velike, ali nemojte da nam objašnjavate kako srpski radnik treba da zarađuje duplo manje od mađarskog ili srpski lekar pet puta manje od rumunskog – jer to jednostavno nije ni logično ni tačno.

Ekonomski koncept koji sam predložio zasnovan je na tržišnoj ekonomiji i razvoju poljoprivrede i energetike, jer u tim oblastima, uz ljude, imamo najveće resurse. Predložio sam da u poljoprivredi umesto prodaje PKB-a napravimo deset manjih sa po minimum 1000 hektara državne zemlje koju danas niko ne obrađuje. Da te firme, kao i sve druge državne, vode pravi menadžeri, da minimalna plata radnika bude 350 evra i da imaju pravo da im pripadne i deo dobiti da bi bili motivisaniji za rad.

Da se te firme finansiraju kroz našu verziju investicionih fondova. Naime, građani u bankama drže milijarde evra koje im ne donose skoro ništa. Predložio sam da ih daju novoformiranoj investicionoj banci koja će im garantovati kamatu po kojoj država danas bankama prodaje svoje hartije od vrednosti. Za te štedne uloge, kao i za sve ostale do 50.000 evra u drugim bankama garantuje država. Predložio sam da uz tu kamatu građani imaju i deo dobiti koje te poljoprivredne kompanije budu pravile da budu motivisaniji u podršci projektu.

Na obodima tih firmi pravićemo sutra nove manje firme koje će finansirati ljudi koji žive u gradovima, imaju novac i uložili bi ga u poljoprivredu, ali nemaju ni vremena ni mogućnosti da se time bave. Investicija za hektar modernog zasada jabuke je 30.000 – 40.000 evra. Siguran sam da ima ljudi koji bi uložili u taj biznis samo nemaju kako, nema na lokalu ko da im taj biznis vodi. Kad pobedimo na izborima imaće. Uzećemo menadžera koji je već naučio posao u državnoj poljoprivrednoj firmi i daćemo mu da vodi tu novoformiranu, čiji će većinski vlasnici biti ulagači koje sam pomenuo. Tako će rasti proizvodnja voća i povrća u Srbiji. Kad postanemo evropska sila u recimo proizvodnji jabuka stići će i prerađivačka industrija, jer niko neće vući našu jabuku u Poljsku da bi tamo od nje pravio sok. Praviće ga u Srbiji.

Što se tiče individualnih proizvođača predlog je da se napravi sistem hladnjača, privatnih i državnih u koje proizvođač smesti svoj proizvod po unapred određenoj ceni i dobije sertifikat za to što je uskladištio. Svakog ponedeljka u 12 sati se objavljuje cena na svetskoj berzi i ko hoće da proda – proda. Ko hoće da čeka veću cenu – čeka. Ako mu nedostaje novca poljoprivrednik ode sa sertifikatom u banku i dobije pozajmicu od koje živi nekoliko meseci dok ne proda svoj proizvod. Suština je da ne zavisi više od hladnjačara, niko ga ne tera da proda odmah kad je cena najniža. On je vlasnik onoga što je proizveo i odlučuje sam šta će sa svojim proizvodom da radi.

Svi koji danas govore o državnim preduzećima polaze od činjenice da su ona po definiciji neuspešna. Zaboravljaju da to nisu preduzeća već stranačke ustanove. Nebitno da li je u pitanju EPS koji vodi čovek koji nema nikakva znanja potrebna za to ili beogradska Arena koju vodi Goran Grbović, čovek koji je završio košarkašku karijeru pre 25 godina i od tada nema dan rada upisan u radnu knjižicu (to me podseća na još jednog takvog).

Znate li da je DHL vlasništvo nemačke države? Znate li da u frankfurtskom aerodromu, najveći deo vlasništva ima region Esen. U Pančevo je došao komponentaš ZF. Ogromna firma, 29,2 milijardi prihoda godišnje – vlasništvo 90% gradića Fridrihshafena. Ali u Pančevo su dolazili i neki drugi pa će Azotara usko biti ugašena. U minus je gurnuta klasičnom pljačkom. Tona finalnog proizvoda umesto za 300 dolara prodavana je novosadskom Promistu za 130-150.

Jednoga dana će direktor Azotare morati da za takve odluke odgovara i da prizna da se Azotarom upravljalo iz kovnice novca, a ne iz Pančeva. Dakle nije suština u vlasništvu, nego u onome ko upravlja. Da li mislite da direktori DHL-a, Frankfurtskog aerodroma ili ZF-a rade za hiljadu evra kolika je plata direktora državnih preduzeća u Srbiji? Ne, oni rade za desetine ili stotine puta više. Pa što mi ne raspišemo konkurse i ponudimo plate koliko dobiju strani menadžeri kad dođu u Srbiju da vode firme i zaposlimo te ljude? Zašto time ne motivišemo one koji su iz Srbije otišli da se vrate? Tako smo pre 7-8 godina doveli pravi menadžment u PKB i pored ogromnih investicija postizali dobit merenu milionima evra. Prosečna plata zaposlenih bila je 500 evra i započet je bio proces prenošenja 10% vlasništva na zaposlene i penzionere koji su pravili PKB. Posle moje smene menadžment je smenjen, došli su partijski kadrovi i PKB danas opet pravi gubitak.

Ne bih razrađivao priču o energetici, ovaj tekst je već predugačak. Samo bih pitao da li je bolje da litijum u Jadru kod Loznice, najvećem evropskom nalazištu, kopa Rio tinto i izvozi ga kao rudu jadarit, ili da se organizujemo tako da se u Srbiji otvori fabrika baterija koja bez litijuma ne može. Čile je 25% svog najvećeg nalazišta prodao Kinezima za oko četiri milijarde dolara uz obavezu za investiranjem i prodajom četvrtine proizvodnje u Čileu po beneficiranim cenama kako bi se razvila domaća industrija. Pa ako može Čile što ne može Srbija? Ako su Nemci toliko bolji od nas pa nisu valjda i Čileanci? Nisu ni jedni ni drugi, samo što se tamo razmišlja na drugačiji, da upotrebim taj izraz, inovativniji način.

I za kraj da kažem nekoliko reči o obrazovanju, iako je to trebalo da bude na prvom mestu. Odmah treba ukinuti model dualnog obrazovanja. Pre pet dana je Rojters objavio prilog kako nemačka deca neće na dualno obrazovanje i da je trećina mesta predviđena za te namene ostala upražnjena. Razlog je što deca hoće na univerzitete. Nama se broj dece koja upisuju fakultete smanjuje. DŽaba sva reforma privrede, ako ne shvatimo da obrazovanje nije trošak nego investicija. Zato moramo napraviti zemlju u kojoj će se diploma poštovati, moramo stimulisati profesore i nastavnike da još više rade sa decom, da razvijaju njihove talente. Oni čiji učenici imaju bolji uspeh u kasnijem školovanju treba da imaju veće plate. Svakom detetu koje hoće da se školuje država treba da pomogne jer ne polaze svi sa iste pozicije. A svako ko završi više škole, pod uslovom da ostane u Srbiji, za Srbiju znači više od bilo koje turske investicije koju sada plaćamo milione evra. Zamislite samo šta smo u školstvu mogli da uradimo sa tih nekoliko desetina miliona evra koje smo dali turskom Kajseru da otvori fabriku u Smederevu gde dve stotine žena radi za 200 evra. Mogli smo da stipendiramo hiljade studenata da završe fakultete i da sutra vode ili naprave desetine firmi desetinu puta boljih od Kajzera. Ili da budu sjajni profesori, lekari, da rekonstruišu državnu upravu…

Osim ovih postoji još čitav niz konkretnih mera i predloga. Nadam se da će ovi predlozi koje sam izneo biti osnova za dalja razmišljanja i razmenu ideja, a ne samo za kritiku bez spremnosti da izađemo iz matrice ponašanja i razmišljanja na koju smo navikli.

Autor je osnivač Saveza za Srbiju