„Državni udar“ i drugi Vučićevi sp(l)inovi

Mogli smo pomisliti, gle ironije, onaj koji u svojim političkim govorima i medijskim nastupima redovno optužuje druge da pokušavaju da sprovedu „državne udare“, a naslušali smo se tih jadikovki i sp(l)inova mnogo puta pa i ovih dana, sada je u paradoksalnoj situaciji da drugi njega pokušavaju da okrive za istu stvar.

Vlast i opozicija u ovoj državi izgleda pristupaju identičnim mehanizmima fikcionalizacije političkog procesa posredstvom svojih govora i javnih nastupa, a narativ o „državnom udaru“ lako po potrebi menja strane.

Ovaj zaključak prizvao je u moje sećanje jedan od brojnih govora na temu „državnog udara“, koji je predsednik Vučić održao u okviru vanredne konferencije za medije, 30. oktobra 2016. godine. Pogledao sam ponovo na Jutjubu taj govor i prisetio se tadašnjih oblika fikcionalizacije stvarnosti, spinovanja javnosti i inscenacije sukoba. Nisam, naravno, izostavio ni njegove „metamorfoze“ i razrade u specijalnim informativno-političkim emisijama televizije Pink i u dnevnom listu Informer.

Povod za održavanje ove vanredne konferencije za medije, bilo je navodno pronalaženje veće količine teškog naoružanja u neposrednoj blizini porodične kuće, u to vreme, premijera Srbije, Aleksandra Vučića, i informacije o pokušaju državnog udara koje su procurele u javnost posredstvom tabloida dan ranije.

Iako je na početku ove konferencije kazao da nema nikakve kredibilne podatke za javnost o potencijalnom atentatu, sem onih do kojih su predstavnici medija mogli da dođu, paradoksalno, upravo iz medija, predsednik Vučić je ipak pomenuo da „se sa tim stvarima ne igra“. On je tom prilikom ostavio procentualnu mogućnost da je reč o događaju koji se mogao dogoditi, ali je u tom slučaju naglasio da je „bolje da budete ubijeni nego da ubijate nekoga“, preuzimajući tako svesno na sebe ulogu žrtve.

Kao i mnogi drugi politički govori i javni nastupi u okviru ovakvih konferencija za medije, i ovaj je bio pažljivo osmišljen i sadržao je elemente političko-scenskog performansa sa izraženim manipulativnim svojstvima. I u njemu se predsednik bavio iznošenjem proizvoljnih informacija angažovanjem posebnih retoričkih mehanizama, zasnovanih, pre svega, na radu uobrazilje, kao i fikcionalizacijom političkog procesa i inscenacijom sukoba.

U redovima koji slede citiraćemo taj govor, a u napomenama u kosim zagradama izdvojiti pojedina stilsko-retorička obeležja, neverbalne simbole i erističke figure koje predsednik Aleksandar Vučić u svojim javnim nastupima često koristi. To su, pored ostalih, izvod do apsurda, prolepsa, proširivanje tvrdnji odsutnih, i neretko imaginarnih protivnika i sužavanje sopstvene tvrdnje, antimetabola, zamena teza, preuzimanje uloge žrtve koje se smenjuje sa naglim prelaženjem u napad itd:

„Mrzim kad političari od sebe prave heroje. (…) Mi smo ovde da brinemo o narodu, a ne da narod brine o nama /antimetabola/ (…) Da vam kažem nešto. /dramska pauza sa uzdisanjem, i nervoznim stavljanjem ruke u džep/
Ja sam ponosan što sam govorio istinu o onome što smo mi saznali, iako mi to politički nimalo nije odgovaralo. Ponosan i srećan što za ove, ne dve, već četiri godine, nije bilo nijednog političkog ubistva, niti će ga biti. Ponosan na to, kad kažem, političkog, ono da je bilo ko iz vlasti na bilo koj način u tome učestvovao. To nećemo da dozvolimo. /Anaforska ponavljanja kojima se pojačava sugestivnost govornog iskaza/
Ako je neko nešto rešio, vi to ne možete da sprečite /Preuzimanje figure žrtve i običnog čoveka koji je ranjiv/, i to je smešno, ja ne mogu o tome da govorim. /topos skromnosti; u facijalnoj eskpresiji u tom trenutku primetan je samosažaljiv ironični osmeh, a dominantni gest je širenje ruku i otvoreni položaj dlanova na gore pred mogućnošću smrti i stradanja/.

Šta ću da radim? Šta će da radi moje obezbeđenje?/Retoričko pitanje/ Znate kako je to namešteno? Ako je neko slučajno, ako je jedan posto šanse da je neko spremao nešto protiv mene. Nikakvu šansu nismo imali. /Pokazivanje sopstvene krhkosti i ranjivosti i izazivanje empatije kod gledaoca poistovećivanjem sebe sa običnim ljudima/ Dakle, onaj ko zna kakav je teren. Zolja služi da gađate sa dvesta do trista metara. Vi momci koji ste bili u vojsci, znate. /Ironija i isključivanje ženskog dela predstavnika medija iz razumevanja situacije/ Ručni raketni bacač ima onaj nišan koji se podiže, stakleni, plastični /iznošenje proizvoljnih opisa upotrebe oružja – nije jasno da li je poklopac na nišanu stakleni ili plastični/, ona krivulja, objekat mora da vam uđe u tu krivulju.

Ono ne morate ni da nišanite. Ono je sa četrdeset metara, ćorav bi pogodio. Bukvalno ćorav. Po mirisu benzina bi pogodio, a ne po nečemu drugom. /izvod do apsurda/. I to sa visine gađa direktno dole, čak i da podbaci, za metar, odbija se u automobil, tu promašaja nema. Još jedan pomoćnik koji bacaju bombe da unesu haos, i kraj priče. Dakle, ako je to u tih jedan posto. Ja mislim da je to neko slučajno ostavio, i to je još veći problem jer je moglo da strada mnogo dece. /Zamena teze i izvod do apsurda/ Šta da radimo? Ne znam šta bih vam rekao… Ne znam šta bih vam rekao…“

Po već ustaljenoj i razrađenoj praksi, provladini mediji, posebno tabloidi i televizija Pink, ali i javni medijski servis, danima su ovaj govor medijski transponovali i nadograđivali dajući mu novu formu, sadržaj i smisao.
Na naslovnoj strani Informera od 31. oktobra 2016. dominiraju krupni naslovi: „Sprečen atentat na Vučića“ i „Vučića hteli zoljom da raznesu u ovom sokaku“, uz Vučićevu fotografiju na kojoj je on prikazan kako maramicom briše znoj sa lica. U daljem tekstu, saznajemo i niz detalja o pokušaju atentata:

„Zolja, bombe i pancirna municija ostavljeni u šumi na samo 750 metara od kuće Vučićevog oca, neposredno pored raskrsnice na kojoj kolona sa premijerom mora da se zaustavi! Vučić: Nemam još dokaza da je spreman atentat, ali ovo jeste idealno mesto za likvidaciju! Veći je njihov strah od mog života nego moj strah od smrti. Zbog nagiba terena i uske ulice koja onemogućava manevar vozača ovde bi i amater zoljom razneo automobil predsednika Vlade! Bila je spremna i municija koja probija blindu! Sanduk sa oružjem slučajno je primetio građevinski radnik koji je u šumi hteo da obavi nuždu!“

U tekstu pod naslovom „Osam ubica čekalo Vučića“: Ljudi za koje se sumnja da su umešani u ubistvo Saleta Mutavog bili u Jajincima do pronalaska zolje!“ koji je u istom dnevnom listu objavljen nekoliko dana kasnije, saznajemo još više detalja: „Osam opasnih ubica i kriminalaca boravilo je prošlog četvrtka, petka i subote, sve do pronalaska sanduka sa zoljom, bombama i pancirnim mecima u neposrednoj blizini porodične kuće premijera Vučića, na teritoriji beogradskog naselja Jajinci i susednog sela Rakovica! Do ovog šokantnog otkrića posle upoređivanja podataka sa baznih stanica mobilne telefonije došli su inspektori koji rade na istrazi pripremanog atentata na predsednika Vlade Srbije!“

U udarnim vestima na televiziji Pink, RTS-u i RTV-u, tadašnji ministar policije Nenad Stefanović iznosio je informacije o pronađenom oružju i pretpostavke da je reč o „pokušaju atentata“ (pleonastička konstrukcija kao i sintagma „opasne ubice i kriminalci“), navodeći da je istraga u toku i da će počinioci biti uhapšeni, a da je premijer sa porodicom evakuisan, te da je na sigurnom mestu. Ministar Vulin tvrdio je da iza „pokušaja atentata“ stoje opozicione snage u Srbiji i da sve ima veze sa izbornim rezultatima na upravo održanim izborima.

Sve to je bilo praćeno snimcima sa terena iz šume u Jajincima gde je oružje navodno bilo pronađeno sa mnoštvom patrolnih kola, policajaca i inspektora koji su uzimali DNK uzorke, raspoređeni po terenu kao u američkim krimi filmovima.

Medijska inscenacija ovog spina evoluirala je u narative koji su u narednom periodu plasirani u provladinim medijima, u kojima se tvrdilo da meta atentatora zapravo nije bio premijer, već njegov brat Andrej Vučić, da bi se u poslednjoj fazi ove „telenovele“ i spina, došlo do toga da iza svega stoje Amerikanci koji su ostavljanjem oružja u šumi hteli premijeru da prenesu skrivenu poruku i upozorenje, tj. pretnju.

Epilog ovog insceniranog sukoba sa elementima melodrame i obiljem akcije i aktera bilo je to da je Više javno tužilaštvo u avgustu 2017. godine donelo odluku o tome da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka u „slučaju Jajinci“. Time je narativ o atentatu u potpunosti ostao u sferi fikcije i političko-scenskog performansa, tj. medijski insceniranog spektakla.

Setimo se ovde Hane Arent, koja je smatrala da je laž oduvek važila kao dopušteno sredstvo u politici, i da su svesno poricanje činjenica i moć da se stvarnost menja, u stvari povezani, jer postojanje duguju istom izvoru – uobrazilji.

Bilo da je reč o „državnom udaru“ iz 2016, ili o ovim „novim verzijama“ aktuelnim ovih dana, i bez obzira na to koja strana taj spin i narativ upotrebljavala, posledica procesa spinovanja javnosti jeste politika kao fikcija i igra retoričkih privida. Njome se, pored ostalog, skreće pažnja javnosti sa važnih društvenih pitanja i zaluđuju mase u ambijentu neprekidnog medijskog spektakla.

* Autor je redovni profesor na Fakultetu pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu i producent

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.