Državni udar na srpski način

U Srbiji je međutim na delu državni udar nezabeležen u političkoj istoriji čovečanstva. Izvršen je tako da nije ukinut Ustav, nije smenjena vlast i traje duže od deset godina. Jedino što se uklapa u definiciju jeste da je udar napravljen protivustavnim sredstvima iako se izvršilac puča zaklinje da je za njega Ustav „Sveto pismo“.

Taj originalni državni udar koji je tzv. predsednik napravio u Srbiji uz sadejstvo sa Crkvom, najveći je zločin prema društvu i državi, koji se može zamisliti.

Suština te protivustavne vladavine jeste sveobuhvatna, totalna promena strukture rukovodećih ljudi u svim oblastima života i rada. I to i po vertikali i po horizontali. Tako je stvorena srpska verzija „duboke države“.

Učinjeno je to zloupotrebom politike. Ali i mafijaškim metodama, verbalnim i fizičkim nasiljem raznih Belivuka, Sima Spasića, Radoičića, Veselinovića, njegovog brata, Arkanovih palmi, kao i vođa navijača i njihovih udruženja zvanih Delije i Grobari.

Umesto stručnih, obrazovanih, kompetentnih ljudi, čiji se ugled zasnivao na autoritetu znanja, na sva rukovodeća radna mesta postavljeni su neobrazovani partijski poslušnici, kupci diploma i lažnih doktorata, ali i oni koji nemaju ni dan bilo kakve škole posle obavezne osnovne.

Tako su se događali apsurdi da se na neko rukovodeće radno mesto za koje je neophodna fakultetska diploma, postavi čovek sa osnovnom školom koji je prvo „završio“ fakultet a tek onda „srednju“ školu.

Tim sistemom je na čelo PIO fonda dospeo fizioterapeut Relja Ognjenović, kome je jedina kvalifikacija bila prijateljstvo sa Vučićem „juniorom“.

Ima mnogo primera gde su rukovodioci čisti kriminalci. I tako od Vlade i Parlamenta, do opština i mesnih zajednica, od državnih i javnih preduzeća do Univerziteta i školstva uopšte, kulturnih i javnih ustanova, domova zdravlja i bolnica, do sportskih klubova i organizacija.

Takvi rukovodeći podanici su po istom principu na sva ostala radna mesta postavljali sebi ravne ili još veće partijske poslušnike i njima zamenili „politički nepodobne“. Sistematski je godinama sprovođen taj bezobzirni atak na ljudsko dostojanstvo.

I kao što je Lenjin u čuvenoj komunističkoj Oktobarskoj revoluciji u Rusiji govorio da je sve u rukama kadrova, da su kadrovi temelj revolucije, tako se bivši huligan na mestu predsednika Srbije u „državnom udaru“ oslonio na sebi odane i poverljive kadrove. Ivica Dačić i njegova kadrovska SPS interesna garnitura, Ana Brnabić, Jorgovanka Tabaković, Maja Gojković, Zorana Mihajlović, Irena Vujović, Dijana Hrkalović, Zagorka Dolovac, Siniša Mali, Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin, Bata Santos, Goran Vesić, Aleksandar Šapić, razni Grčići, Petrovići, Babići, Vučelići, Kokeze, Terzići i ostali Kajmakovići.

On je time zabetonirao svoju vlast kao mafijašku hobotnicu čiji je smisao postojanja beskrupulozna krađa i uništavanje svega postojećeg. Međutim, pljačka kojom su pustošili državne institucije, javne ustanove i preduzeća, najmanja je šteta.

Mnogo je veći zločin desetogodišnje ruganje demokratiji i uništavanje demokratskog društvenog uređenja. Podelio je društvo na svoju novokomponovanu, nedodirljivu i nezamenjivu vlastodržačku „elitu“ nikogovića sa ogromnom armijom beslovesnih sledbenika, a svi ostali stanovnici Srbije su građani drugog reda.

Ta „elita“ je svojim činjenjem i nečinjenjem, poput kancerogenih radikala u ljudskom, stvorila haos i razorila društveni organizam i organizaciju društva.

Potrebne su decenije da se takva društvena bolest izleči ako je tako nešto uopšte mogućno. I da bi do kraja bilo sve jasno. Iza tog mafijaškog srpskog državnog udara, iza svih tih mafijaško-političkih igara, ne stoji nikakav politički program.

Pogotovu ne nekakva ideologija, nacionalistička, crkvena, proruska ili prozapadnjačka. Iza svega stoji novac, novac i samo novac. Dobro je poznato da novac nema ni miris ni ukus i vredne su milijarde svih boja.

Od onih iz Evropske unije, Kine, Rusije, Amerike do Šarićevih od narko-biznisa. Pogotovu one koje je Milošević iz naših banaka preneo na Kipar a koje savetnik tzv. predsednika za poslovanje sa arapskim svetom danas „prodaje“ kao arapske investicije.

Izvršilac državnog udara, huligan na mestu predsednika, svako malo se kune da on i njegova porodica nisu nikad ništa ukrali. I nisu.

Krali su drugi za i umesto njih. Samo beskrajno naivni mogu poverovati da čovek koji se za sve pita, nije znao za veliku pljačku države kako stoji na naslovnoj strani njegovog tabloidnog šljama. Ili da nije znao kako se pljačka „Krušik“.

Ko uzima novac od farme marihuane u Jovanjici. Ili da je njegov kum Slaviša Kokeza u saradnji sa direktorom carine, bez njegovog znanja ukrao 640 miliona evra. I gde su nestale sve te silne milijarde od zajmova i kredita koje je on preko svojih epigona u vlasti uzimao ne pitajući nikoga.

Tim novcem on plaća svoje izvođače radova u zemlji i najvažnije međunarodne faktore. A narod lepo kaže: „Ko toči med taj liže prste.“

Ako se neko pita šta je sve vreme njegove neograničene vladavine radila politička opozicija, i tu je odgovor vrlo prost. Trećina po običaju prešla na njegovu vlastodržačku stranu. Trećinu je kupio novcem nas građana da glumi opoziciju. A treća trećina nema kapacitete da se suprostavi vođi državnog udara.

Čak i da se kojim slučajem, svi koji se u parlamentu vode kao opozicija, ujedine ne bi mogli institucionalnim putem ništa da promene, jer Srbija je jedina zemlja na planeti u kojoj je mafija zarobila državu. Igru dakle u Srbiji, uz pomoć Crkve, korumpiranih međunarodnih faktora i stranih agentura, vodi čovek koji je državnu pretvorio u svoju privatnu kasu.

Dokaz je i njegova nedavna najava novih, ko zna kojih po redu izbora, kojima namerava da obavi zamenu uloga.

„Meni i Srpskoj naprednoj stranci nije nikakav problem da pređemo u opoziciju“ – izjava je kojom otkriva šta mu je cilj. Prelaskom u opoziciju, predao bi vlast „svojoj“ opoziciji i tako izbegao odgovornost za sva zlodela, pljačku i „državni udar“ bez udara.

Njegova opozicija će nastaviti tamo gde je on stao sve vičući kao i on „Živela Srbija“. Ako se to zaista dogodi, onda više ništa neće biti važno. Ni naše pojedinačne sudbine, ni Srbija sa ili bez Kosova.

Autor je novinar, urednik Sportsko-političke galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.