Državno bezakonje

Ovaj spor, koji se u stvari između advokata i banaka, ko god da je u pravu, pokazuje koliko su institucije koje čine samo jezgro države slabe i podložne pritisku.

S jedne strane, banke tvrde da se oduvek naplaćuju ti troškovi, da su predstavljeni klijentima i da su tužbe i još važnije presude sudova unele pravnu nesigurnost.

Odjednom, ono što je moglo, više ne može i još mora da se plati za prethodne grehove.

S druge strane, advokati tvrde da je dopuna pravnog stava (prvi stav VKS na ovu temu je donet 2018. i sudovi su masovno odlučivali u korist klijenata držeći ga se) uvela neviđenu pravnu nesigurnost, da je ono što je do juče bilo kršenje zakona od sutra zakonito, a pri tome ili će advokati ostati bez zarade na tim predmetima ili će im klijenti (ni krivi ni dužni?) morati to platiti.

Dakle, ključna reč je pravna nesigurnost. Ako banke nisu u pravu, zašto im je Narodna banka još od ranih 2000-ih dozvolila da pelješe narod?

Ako su banke u pravu, zašto su sudovi odlučivali u korist tužilaca i samim tim namamile ljude da i oni tuže banke (ovde treba imati u vidu i rešenja samog VKS)?

I zašto su tužilaštva i strukovne komore dozvolile ili ostale slepe na slučajeve preprodaje predmeta i punomoćja za tužbe protiv banaka koje su protivzakonite, a koje su se dešavale?

Toliko toga je zatajilo i na kraju se svodi na merenje mišića.

Da li su jače banke ili pretnja advokata obustavom rada?

I dok se slonovi bore strada trava, a ovde trava su zakon i obespravljeni građani.