foto:iz lične arhiveU Novi Sad su me doveli sa godinu i po. Kada su moji roditelji birali mesto u koje će se preseliti, u konkurenciji Splita i Osijeka, Novi Sad je pobedio zbog blizine Srema i tatinih roditelja. Mislim da sam srećnica što sam odrastala i stasavala baš u Novom Sadu, baš 80-ih i 90-ih godina.
Živimo u kuli na Limanu 3, na 14. spratu. Moj krevet je pored prozora, i gleda na Dunav. U trenucima dokolice, i odsustva telefona i jutuba, posmatram Dunav, remorkere… gradnju Mosta slobode. Dan kad je otvoren most pamtim po visokoj temperaturi i upali pluća koje me nisu sprečile da insistiram da idem na otvaranje mosta. Stoga je i 3. april 1999. jedan od najtužnijih dana mog života.
Obožavam trenutak kad ulazim u Novi Sad, izađem iz tunela, pukne pogled na grad i taj prelepi beli most.
Prva asocijacija na Novi Sad mog detinjstva je cveće. Danas se verovatno mnogi, posebno oni koji u Novom Sadu žive manje od dvadeset godina, pitaju otkud taj naziv grada. Meni je, bar tada, bilo savršeno logično da se tako zove. Svuda su bile cvetne aleje, drvoredi, fontane…
Volela sam da „zalutam“ u Radničku, Ilije Ognjanovića ili na Grbavicu. Legenda kaže da su nekad na Grbavici bile čak i lipe. Počev od 1996. godine kada je grad „oslobođen“ i počeo njegov „moderan rast i razvoj“, svaka garnitura je ponešto dodavala, mnogo više uzimala, a Grbavica je prvi zlosretni primer „modernog Novog Sada“.
Devojke iz Karlovačke se prepoznaju na kilometar! Uvek idete sredinom Zmaj Jovine, i drugačije izgledate“ govorili su nam i momci i „konkurentkinje“ iz drugih škola. Verovali ili ne, tada se moglo ići širinom cele ulice. Stranom kojom želite.
Danas kad idem Zmaj Jovinom, ako oba deteta držim za ruku, nemoguće je da neko ne zapne za stolove kafića ili da se ne sudari sa nekim ko nam ide u susret. Toliko nam je prostora ostalo.
U razredu smo imali drugaricu koja nas je redovno obaveštavala kad su utakmice Odbojkaškog kluba Vojvodina. Mi gimnazijalke, poređamo se u prve redove, a serviraju Andrija Gerić, Slobodan Boškan, braća Grbić…
Osećale smo se privilegovane, i tek sada shvatam koliko to zaista i jesmo bile.
Monstruozne 90-e pamtim, pored ne tako lepih stvari, i po opasno dobrom rokenrolu. Stihovi i grifovi Hantersa, Ateista, GBB-a, euforije koja nas je zahvatala pred legendarni Koncert godine… stvarali su prostor u kojem smo disali, u kojem smo se kretali, napajali energijom, vrednostima i normalnošću.
Nedavno smo se okupili povodom godišnjice mature i prepričavali brojne anegdote, kako to već ide. Jedna od onih koje sam skoro i zaboravila je sledeća – zima ’92. ili ’93. Inflacija, nema ničeg, nigde. Ali entuzijazma moje razredne, Jelene Ratkov, profesorke književnosti u Karlovačkoj gimnaziji, na pretek.
Okupi ceo razred, formira „Putujuće pozorište Kozačinski“ iliti malu dramsku sekciju, i na stihove Mike Antića napravi dramatizaciju za predstavu za decu, sa kojom smo gostovali po novosadskim firmama, uz dodelu paketića.
Ne znam koji moj (skriveni) talenat je nagnao da mi dodeli „ulogu“ deda Mraza… Idu dani, igramo mi savesno predstavu po firmama. Utopljeni u svet Mikinih pesama ne osećamo toliko jad i bedu koji su svuda oko nas, na čemu sam joj i danas beskrajno zahvalna.
Jednog dana stiže joj poziv iz – zatvora. Pita ona: Izvinite, a za koga treba da igramo? Glas sa druge strane odgovora: Znate, i naši zaposleni imaju decu. Tog dana u rasporedu prosto nije bilo vremena da stignemo iz centra na Klisu i nazad na sledeću predstavu. Ali to nije bio nikakav problem! Poslali su nam dve marice u kojima su nas, pod rotacijom, sproveli do Okružnog zatvora u Novom Sadu, i posle predstave bezbedno odvezli na sledeću destinaciju.
Mislim da u opisivanju života u Novom Sadu, danas, nije moguće zaobići to kako je izgledao nekad, i pri tom ne biti nimalo patetičan. Život u Novom Sadu 2022. godine liči na trenutak držanja vazduha dok ronite pod vodom. Normalno je da se na grad preliva sve što se dešava u širem društvenom krugu, u celoj Srbiji, u celom svetu. Poremećen sistem vrednosti, investitorski urbanizam, licemerje, nered i bahatost na svakom koraku su samo neki od fenomena koji su nas zadesili. Ja držim vazduh. Držim se za slike iz detinjstva.
Autorka je izvršna direktorka vinarije „Mačkov podrum“
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
