DS mora iz početka

Demokratska stranka je u Beogradu, a time i čitavoj Srbiji, poljubila patos. A do patosa su je doveli razni likovi koji su, dok je DS bio vlast, pobesneli od vlasti i izgubili svaki dodir sa realnošću. Jedan broj njih je odmah posle poraza brže-bolje zbrisao u druge stranke, jer u DS-u su bili samo zbog masti i vlasti, a ne zbog ideje.

Onaj manji deo je ostao da se otima za prevlast u ostacima DS-a, smatrajući da, kad već nema državne vlasti, daj šta daš. Nije bitno kolika je stranka i šta je od nje ostalo, jer dok ima koske ima šta i da se glođe. E sad su i kost oglodali.

Od 2012. godine DS nema snage da se građanima, a naročito onima koji su bezrezervno podržavali DS i demokratske promene u našoj državi, izvini. Da se izvini za deklaraciju o političkom pomirenju sa SPS-om, za brojne funkcionere, šefove drugarice ministarke, savetnike predsednika i ostale stručnjake koji su na važna mesta u državi dolazili samo zato što je „šef u njih imao poverenje“, a oni činili sve da iritiraju javnost i nanose nenadoknadivu štetu.

DS se morala izviniti građanima i trajno zahvaliti kreatorima takve politike. Izviniti za proćerdanu šansu, za izgubljeno vreme i obeležiti krivca u svojim redovima.

Od juna 2012. godine DS ima nezadrživ pad. Posvađani i podeljeni visoki funkcioneri iz vremena vlasti Borisa Tadića, odmah posle poraza 2012. godine, jedva su dočekali da se međusobno dokusure. Zgazili gas do daske i napravili od „kafanče poljanče“. Članstvo se rasulo, a nekada moćni odbori sada izgledaju više smešni nego žalosni.

Nekad veliki i značajni odbori poput Kragujevca prepušteni su i u vreme Tadića, a danas da ne govorim, ličnostima koje niko i ne poznaje, čak ni najuža familija. Bio bih nekorektan da za ovo stanje okrivim Dragana Šutanovca. Podrška Jankoviću u predsedničkim izborima 2017. godine dala je nadu da će možda uspeti da savlada sujetu i vrati onaj lik DS, praktične stranke, stranke koja radi, koja je ponovo u pokretu. Bio sam uveren da će Dragan Šutanovac uspeti da iščupa DS iz ruku šarlatana i da će DS ponovo biti stranka koja okuplja i predvodi. Dragan Šutanovac je dete DS-a. Ali…

Odluka da se nastupa u dve kolone na beogradskim izborima doneta je, kako je objašnjeno, iz razloga očuvanja političke prepoznatljivosti, a stiče se utisak da je presudno bilo neprihvatanje da nosilac liste bude neko ko je do juče bio predsednik, pa otišao? Ta odluka nije bila doneta razumom. Ako je cilj ovih izbora bio veći i značajniji, od preuzimanja vlasti u Beogradu, ako se ciljao krajnji rezultat za neke nove parlamentarne izbore, onda se moralo drugačije razmišljati. Možda je neukusno ovde pominjati Zorana Đinđića, ali se mora pomenuti. Ovih dana će ga pominjati i oni koji treba i oni koji ne treba.

Da li iko veruje da Đinđić nije bio svestan šta je i ko je Koštunica, kada je formirao DOS? Koliko smo se samo „bečili“ na pomen Nove demokratije, na pomen Vuka Obradovića? Koliko je odbora u Srbiji imalo lomove zbog te koalicije? Kako nam je bilo teško da budemo na listi sa kandidatima koji su do juče bili kod Slobe i Mire? A počelo je od prvog mitinga Saveza za promene u Kragujevcu, 15. jula 1999. godine na kome je govorio i Dragoslav Avramović, pa do konačne pobede 5. oktobra 2000. godine.

I onda u nedelju, po dobijanju rezultata, niko drugi, nego onaj ko je u ponor poveo DS držeći je nežno i šarmantno za ručicu, Boris Tadić „objasni“ da je DS imala u svojoj istoriji i teže padove. Kada?

Dva i nešto više procenata nikada i nigde DS nije osvajala, ni u vreme Miloševića. Tačka.

Pomenuti gospodin ovim komentarom me je još više učinio ponosnim na činjenicu da u vreme stranačke kampanje za predsednika DS 2004. godine, odbor kome sam predsedavao, Gradski odbor u Kragujevcu, nije podržao Tadića. Bili smo jedni od retkih. Svesni smo bili činjenice da Zoran Živković nema velikih šansi za unutarstranačku pobedu, ali smo znali da će dolaskom Tadića, Stranka promeniti karakter i postati svoja suprotnost. Jeste Tadić donosio pobede, ali je svaka njegova pobeda bila poraz za organizaciju. Pod vođstvom našeg „Forest Gampa“, DS je postala ono što nikada nije bila. Stranka prepuna lažnih veličina, stranka sa funkcionerima koji su sami sebi dovoljni, opštinski odbori preplavljeni ljudima koji su tu iz ličnog interesa.

Već jednom se mora jasno reći, Aleksandar Vučić je politički konkurent koji se mora poštovati. On vrlo pedantno i posvećeno prilazi svakom političkom zadatku. Bilo da su to izbori u Žagubici ili parlamentarni izbori. U nedelju je otkrio svojim protivnicima i malu tajnu: „Ne dobijaju se izbori na društvenim mrežama.“ I to je apsolutna istina.

LJutimo se što aktivisti SNS idu od vrata do vrata, a zaboravili smo da je upravo DS u kampanji za lokalne izbore 1996. godine prvi put u Srbiji išla u kampanju „od vrata do vrata“. I pobedila. Pa zar smo to zaboravili? Glas se mora doneti u kutiju, a ne zabeležiti na Fejsbuku ili Tviteru. Da me ne razumete pogrešno, ne hvalim ja Vučića, ja samo realno posmatram stvari. On je ozbiljan politički protivnik i neozbiljno je i neodgovorno ga potcenjivati. Vara se svako ko misli da on ima bolje ili lepše mišljenje od nas za Stefanovića, Vulina ili nekog drugog. On ih vrlo dobro zna, ali takođe vrlo dobro zna da će oni učiniti sve što on kaže. On je život uložio u svoju političku tvrđavu i ona može da se osvoji samo ako naspram sebe bude imao ozbiljnog protivnika. Za sada se opozicija trudi ko će više da se samouništi.

Poslednja šansa za DS je u brzoj kadrovskoj promeni. Balša Božović, „kumče“ opušteno izlazi u medije, saopštava da će svi đuture podneti ostavke i da će „DS morati da napravi suštinsku promenu“. Prva suštinska promena će biti ako Balša što pre ode. Uspeo je Balša da ostane upamćen kao večiti gubitnik i kao neko ko je kao narodna pesma prelazio „sa kolena na koleno“ od jednog do drugog predsednika. Vreme je da se zaboravi bilo kakva saradnja sa Borisom Tadićem, Markom Đurišićem i sličnim likovima. Zatvorite im vrata, izljubite se sa njima ako vam je baš žao, ali dalje od otirača ih ne puštajte.

Izviniti se Demokratskoj Srbiji, priznati grešku zbog pogrešne procene za beogradske izbore. Da se krene iz početka. Da se krene po Srbiji, u podizanje odbora. Da se dobro ukaljaju lakovane beogradske cipelice. I pitanje je hoće li i to pomoći.

Autor je bio narodni poslanik DS u dva mandata i predsednik GrO DS Kragujevac 2000-2004