DS ubuduće mora bez muljatora i skorojevića

Naša DS je odavno izrasla u osnovnu političku instituciju građanskog društva i to ne može niko osporiti.

S druge strane, građani s pravom osporavaju mere, radnje i rešenja koje je DS sprovodila kako u vreme svoje vlasti tako i periodu opozicionog delovanja. Sve više joj uskraćujući podršku, a uvećavajući broj zamerki, građani su svojom suverenom odlukom sveli Demokratsku stranku na ono što je danas.

Pitanje je, sada, šta da uradi Demokratska stranka u takvoj situaciji i šta da uradi građanska i demokratska Srbija u trenutku kada gubi svoju glavnu političku snagu. Odgovor za DS je, uslovno rečeno, lak: stranka se mora suštinski menjati. A građani će, kao i uvek, oceniti kvalitet te promene.

Da bismo došli do kvalitativne promene, DS mora krenuti od onoga što je njena – iznad spomenuta – suština; ona je najvažnije politička organizacija građanske klase u Srbiji. A takva uloga podrazumeva mnogo toga. Ona mora vratiti ono što je imala na početku: intelektualnu avangardnost, beskompromisnu borbu za vrednosti građanskog društva i nepokolebljivu veru u najviše civilizacijske vrednosti.

Uporedo s tim, DS mora izgraditi, tj. postaviti na pijedestal svojih kadrovskih i ideoloških rešenja, ljude koji su borci i/ili angažovani intelektualci i koji će u svakom trenutku biti spremni da svoje vrednosti i ideje brane i zastupaju kod svakog građanina Srbije. Bez lažnog elitizma, lenjosti i neodgovornosti.

Aktivista ili funkcioner DS mora svakodnevno raditi na dobrobit svojih birača i cele zajednice. Ne može više nijedan demokrata u javnosti biti prepoznat kao bahati i neiskusni skorojević, lezilebović i muljator kome je vlast pala sa neba.

Došlo je vreme da na čistac moramo izvesti decenijske činjenice, ne o nepostojanju politike, nego o nesprovođenju politike, o lošim tehnokratskim kampanjama, o dugogodišnjoj negativnoj selekciji kadrova koji su predstavljali stranku i doveli je na sam rub opstanka i o mnogi drugim stvarima. Ne vredi glavu gurati u pesak, nego je podići i suočiti se sa tim, jer takvu stranku ne žele građani, a ne žele je ni članovi.

I mada je vidno desetkovana sopstvenim lošim procenama, udarima režima (polu)diktatora Vučića, ali i sa drugih strana, DS još uvek ima načina da obnovi svoju snagu; ona to može ako će tu snagu crpeti iz svoje osnove. Tu su još stotine, pa i hiljade, nekadašnjih omladinaca koji su u vreme Zorana Đinđića bili članovi Demokratske omladine. U vreme kada sam i sam bio u omladinac, stranački podmladak je imao 57.000 članova! Danas su to ljudi od 30-45 godina, obrazovani, dovoljno iskusni i pri tome politički pismeni, profilisani i disciplinovani. Možda je to čak i poslednja generacija koja može oporaviti Srbiju.

Lideri iznikli iz te generacije su i na poslednjim lokalnim izborima ostvarili vanredne uspehe u datim okolnostima. Kao dokaz za ovu tvrdnju mogu uzeti i svoj, lični, primer. Uspeo sam da pobedim u direktnoj poslaničkoj trci i sa svojim stranačkim kolegama osvojim 25% mandata na lokalnim izborima pod svojim imenom i imenom Demokratske stranke!

Posle beogradskih izbora sam izneo razmišljanja koja su izazvala ozbiljne polemike u javnosti. Predložio sam izbore na svim nivoima osim opštinskog, u kojim bi kandidati za predsednike sa svojim timom izneli planove reorganizacije stranke i u kojim bismo, u ozbiljnim debatama sa članstvom, došli da zajedničkih imenitelja. Upotrebio sam i reč „rebrendiranje“ misleći između ostalog i na višegodišnju blokadu računa (1099 dana) i dugove koje su nam prethodni predsednici ostavili u amanet.

Za rešavanje tog problema potrebno je konačno suočavanje sa istinom i pragmatičan pristup. Moramo priznati da više nisu moguće ozbiljne stranačke aktivnosti, a kamoli izborne kampanje, bez aktivnog i „prohodnog“ žiro računa. Postoji nekoliko opcija, ali bih konkretna rešenja ostavio za stranačke organe uz sugestiju da se, u svakom slučaju, činjenice moraju izvesti na čistac.

Vremena se menjaju. Ko ne može da ide u korak sa vremenom i društvenim promenama, ne može opstati ni kao pojedinac, a kamoli kao organizacija. Sećam se da je Zoran Đinđić došao jedne prilike iz posete inostranim partijama i predložio stranci jačanje ideje socijaldemokratije i ulazak u Socijalističku internacionalu, koja nam i nije bila bliska u to vreme.

Nedavni primeri širom Evrope, aktuelizacija nekonvencionalnih pristupa politici i podmlađivanje klasičnih stranaka, mogu biti lekcija za demokrate, koje su uvek išle ispred svog vremena. Austrijska narodna partija koja je osnovana 1893. godine vratila se na velika vrata na političko nebo Austrije nakon loših rezultata i dugogodišnje letargije tek sa raskidom sa prošlošću u vidu novih kadrova, programa i vizuelnog identiteta. Svaka promena izaziva otpor, jer se emocijama vežemo za prošlost, ali ako ne budemo gledali u budućnost, jedino sto će nam ostati jesu sećanja na nekada snažnu Demokratsku stranku.

Birači će, sigurno, u početku, sumnjičavo gledati na sve naše aktivnosti. I ne treba im zbog toga zameriti. Suviše je koristoljubivih pojedinaca bilo u našim redovima. Na sreću , to su ljudi koji odlaze u svaku vlast, te su sada u SNS-u. Međutim, siguran sam u to da će, vremenom, zdravom i jasnom politikom, a naročito reprezentativnim i prihvatljivim zastupnicima te politike, stvari doći na svoje mesto. Građani Srbije će ponovo imati za koga da glasaju. To će biti novi ljudi i nesporni stručnjaci iz Demokratske stranke. Iskoristimo to!

Autor je potpredsednik Demokratske stranke