Dualno obrazovanje – instrumentalizacija učenika

Polazi se od toga da nema dovoljno kadra za neke profile sa trećim stepenom stručnosti (varioci, tesari, armirači), ili da on nije dovoljno dobro pripremljen. Toj argumentaciji se ne može zameriti, ali se ovde mora postaviti pitanje zašto takvog kadra nema i gde treba tražiti uzroke. Neće biti da je zato kriv samo i najviše obrazovni sistem.

Mladi neće da se opredeljuju za zanimanja u kojima su poslovi teški, zdravstveno rizični i slabo plaćeni. Neosporno je da kvalitet stručne pripreme treba poboljšati. Ministarstvo prosvete i Privredna komora predlažu (o tome se priprema i nacrt zakona) da se to realizuje kroz dualno obrazovanje. Akcenat je na trogodišnjem stručnom obrazovanju (škole za KV radnike) koje treba gotovo izmestiti u preduzeća, a ona treba da obezbede „standardizovane procese učenja zasnovane na radu“.

Učenici treba da uče na radnom mestu. Nema dvojbe, praktična pripremljenost za rad je više knjiška i nedovoljna. Mora biti efikasnija, ali pitanje ne samo koliko se ovakvim konceptom postiže nego i šta se dovodi u opasnost.

Ekonomisti definišu kvalitet kao prikladnost proizvoda za upotrebu, a Ministarstvo prosvete i Privredna komora Srbije kao da nameravaju da obrazovanje pretvore u proizvodnju radnika koji će biti dodatak mašini. Iz duha njihovog dokumenta „Dualno srednje, stručno obrazovanje – studija izvodljivosti“ izlazi da obrazovni sistem treba da priprema mlade za tekuću upotrebu na radnim mestima. Oni postaju neka vrsta robe. Zapostavlja se osnovni zahtev humanističkog obrazovanja – da širi njihove duhovne vidike. Dualno obrazovanje uglavnom propagiraju Privredna komora i zvaničnici iz Ministarstva koristeći termine proizvod, menadžment, kompanija, poslodavac, kompetencija i navodeći da ono treba da omogući funkcionalnije učenje, brže i lakše zapošljavanje i zadovoljavanje potreba na tržištu rada.

Kompetencije se shvataju dosta tehnokratski (kao delatnosni zahtevi za uspešnu proizvodnju i upravljanje proizvodnim rezultatima), što se svodi na ekonomski pragmatizam kojem treba podrediti obrazovanje. Treba se usredsrediti na konkretne radne operacije i prema njima uraditi nastavne programe i organizovati učenje. Težište je da se odgovori na zahtev kako treba raditi, ali uz kako važno je i šta, a oba zahteva se nužno oslanjaju na znanje, na teorijsku podlogu koja je u dualnom obrazovanju drugostepena. OECD u jednoj studiji o kvalitetu u obrazovanju postavio je pitanje kvalitet sa koga – za vladu, preduzeća ili učenike i još je naglasio da je rizično podleći bučnim i kratkoročnim političkim pritiscima koji često imaju prednost pri izboru ciljeva iako ne doprinose dobrobiti budućih generacija učenika

Ne treba smetnuti sa uma da je u Uneskovom izveštaju o obrazovanju za 21. vek izričito naglašeno da je cilj obrazovanja „učiti da se zna (saznavanje sveta), učiti da se radi (proizvodnja u skladu sa potrebama), učiti da se živi (čuvati zdravo okruženje) i učiti da se bude (ostvarivati se kao ličnost)“.

U pristupu Ministarstva i Privredne komore, zarad instrumentalizacije obrazovanja, zapostavlja se saznavanje sveta i formiranje ličnosti.

Autor je profesor srpskog jezika u penziji