Dubinska psihološka analiza Vođe

Ninus Nestorović aktuelne sociološke, psihološke i antropološke probleme našeg društva i pojedinca zahvata široko i duboko. On na satiričan način razmatra i kritikuje vlast, vođu, srpski narod, podanički mentalitet, mitomaniju, ali brojne institucije vladu, crkvu, medije, posebno, televiziju.

Jedna od naših najpostojanijih, najpogubnijih i najskupljih kolektivnih zabluda i izvor mnogih velikih društvenih nevolja jeste bezuslovna vera u svemogućeg i bezgrešnog Vođu. Radoje Domanović sa svojom reskom kritikom podaničkog mentaliteta i odanosti Vođi, koja je skupo koštala srpski narod, ništa manje je aktuelan i danas, nego što je to bio sto dvadeset godina ranije, u vreme kada je napisao svoje antologijsko delo „Vođa“ (1901)!

Veliki vođa u vizuri satiričara

O njemu Velikom, Mudrom vođi naši aforističari (A. Baljak, S. Simić, R. Jovanović, I. Marković i drugi) napisali su briljantne aforizme, dostojne da uđu u svetsku antologiju antidogmatske misli. Jedan od naših danas najubojitijih, najbeskompromisnijih i najznačajnijih aforističara, Ninus Nestorović, u svojoj najnovijoj knjizi Bože, uprosti nam (Prometej, Novi Sad, 2020), svoje zaoštreno moćno satirično pero uperio je na Velikog vođu.

Da li je društvu u kojem živimo tiranija ili demokratija? Odgovor Nestorovića je duhovit i tačan: Srbijom ne vlada tiranija,/nego buranija! Koji je to onda, od poznatih oblika vladavine? Sa stručne, politikološke i sociološke strane gledano ludilo je najčešći oblik vladavine u Srbiji, konstatuje ovaj naš aforističar. Izgleda da je ludilokratija tokom vekova postala naša tradicija, naša specifičnost i naša – sudbina.

Kad god sam pomislio da niko od nas

nije toliko lud da vlada Srbijom,

uvek se ispostavilo da jeste.

Srbijom po nekom nepisanom pravilu ili adetu vladaju oni koji su arogantni, drski, impulsivni i psihički neuravnoteženi. Od Vođinog raspoloženja i čejfa zavise mnoge dalekosežne, sudbonosne odluke, te otuda svi pomno i zabrinuto prate promene mentalnog stanja Gospodara. Naš satiričar ironično, s tobož olakšanjem primećuje da je Vođi sada bolje.

Vođino psihičko stanje se značajno popravilo.

Na početku svoje političke karijere

svađao se sa celim svetom,

a sada se svađa još samo sam sa sobom!

Veliki vođa je autokratski tip vođe, on u svojim rukama drži svu moć, on je apsolutni vladalac i zato nema saradnike, već podređene kojima izdaje naređenja, a svojim podanicima on se obraća s božanske visine, opšti s njima isključivo jednosmerno, daje izjave, objave, saopštava naredbe i zabrane o kojima nema rasprave.

On je opsednut samim sobom, svojom veličinom, sposobnošću, vizijom, pameću i marljivim radom za „dobro naroda“. Zaljubljen je u svoju sliku koja se beskrajno multiplicira na plakatima, bilbordima i ne silazi sa TV ekrana, a ima ga, Bogu hvala, na gotovo svim televizijskim stanicama.

Skoro sve je u Srbiji moguće uraditi,

ali brod iz boce i vođu iz televizora

niko ovde ne može da izvadi!

Ako pažljivo pročitamo Nestorovićevu, od aforizama satkanu satiričnu studiju Vođinog lika, otkrićemo bitne crte karaktera, koje se prilično poklapaju sa onim koje nalaze i psiholozi.

– Narcizam. Celokupnim svojim nastupom, ironičnim osmehom Vođa odaje svoju oholost i sujetu. Njegovu samozaljubljenost otkrivaju aforizmi u kojima su varirane teme Vođe sa televizorom, video-bimom i ogledanjem (redizajniran motiv Narcisa). On uživa u svom grandioznom Ja i živi u svom izmaštanom, idealnom, nepostojećem svetu, izvan realnosti.

– Impulsivost, nekontrolisani bes. Vođa ne trpi frustracije, osujećenje potreba, pa i na najmanju narcističku povredu lako pobesni, ako mu neko – voditelj, novinar ili opozicionar -, povredi sujetu. Tada reaguje nepromišljeno, nerazumno, na svoju, ali i na štetu svih nas.

– Arogancija, nadmenost. Vođa sadržajem i načinom govora, ali i mimikom, ironičnim, usiljenim osmehom, neprestano iskazuje svoju nadmoć i prezir prema drugima, podređenima (saradnicima, ministrima, građanima). Ubeđen je da se u sve najbolje razume, od filozofije, ekonomije, sociologije, medicine preko geografije, istorije, pa do fudbala.

– Prkos, inat, svađalački stav. Diktator je često u karakterističnoj pozi kočopernog, prgavog derišta koje tera inat sa građanima, opozicijom, „lažnom elitom“ i svetskim moćnicima. On se uvek bori sam protiv svih. A bori se i protiv sebe samoga, svađa se sa sobom i „živ se pojede“.

Naš satiričar je uspeo da izvrši preciznu psihološku analizu mentalnog sklopa jednog despota i da nam dočara njegovu najmračniju stranu. Ispod maske nacionalnog harizmatskog Vođe, otkriva nam lucidni satiričar, krije se sebična, bezobzirna, neosetljiva i narcistička osoba, koje iz sujete i inata često vuče bezumne, iracionalne, destruktivne i samodestruktivne poteze.

Tajna veza naroda i Vođe

Ninus Nestorović na svoj originalni književni, satirični način preispituje složen i ambivalentan odnos Vođe i naroda, gde niko nije nevin. Jasno je da nema kulta Vođe bez njegove propagandne mašinerije koja ga kreira i koja, posredstvom medija, lansira božanski imidž. Ali isto tako ne sme se zaboraviti i to, da bez njegovih obožavalaca, bez podanika koji saučestvuju u stvaranju kulta, a onda ga pobožno održavaju i neguju, takođe, nema kulta savršenog, genijalnog Vođe. Ukoliko su podanici nemoćniji, neobrazovaniji i gluplji, utoliko u njihovoj projektovanoj, idealizovanoj slici Vođa postaje moćniji, mudriji, pametniji! Nestorović savršeno dobro razume i literarnim sredstvima artikuliše ovaj suptilni psihološki mehanizam.

Mi smo od budale napravili genija,

a onda je taj genije od svih nas napravio budale!

Podanici ne mogu da pobegnu od svog udela u biranju vlastite nesrećne sudbine. Učestvovali su u stvaranju destruktivnog čudovišta koje se predstavljalo kao spasilac, a onda kada se ono otrglo i kada je zgrabilo svu vlast, pokazalo je svoje pravo, rugobno lice i opasne namere. Tražili ste, gledajte! Imali ste priliku da birate i dobili ste što ste i tražili. Izbor je bio samoubilački. O tome, ne slučajno, iz terapeutskih razloga, aforističar govori u prvom licu množine, ne u trećem (lakše se guta gorka istina kada se kaže mi, a ne oni).

Mogli smo da biramo: ili on ili mi.

I mi smo izabrali njega.

Naš aforističar nemilosrdan je posebno prema fanatičnim pristalicama voljenog Vođe, onima koji oduševljeno svuda i na svaki način, bez stida, čak s ponosom pokazuju svoju bezrezervnu odanost. Majstor jezika, „namještanja riječi“, što bi rekao Vuk, Nestorović ovde u prvoj rečenici vešto uklapa često korišćenu, poznatu sintagmu, da bi u drugoj napravio sjajan, efektan i neočekivan ironičan obrt.

I dušom i telom ste uz vođu?!

A gde vam je mozak?

Vođa, koji leporečivošću, ulagivanjem i demagogijom opčinjava i zavodi narod, pokazuje se kao zloćudni zavodnik, koji ima nečasne namere prema zavedenom, nevinom narodu.

Čim je primetio da se narod zaljubio u njega,

Vođa ga je odmah odveo u mrak…

Aforističar ovde jezički i stilski efektno koristi jedan vešto izabran dvosmisleni izraz „odvesti u mrak“, koji predstavlja metaforu za propast, ali istovremeno i zgodnu erotsku aluziju.

Narod zaljubljen u Vođu je nekritičan, zaslepljen i zavisan od svog objekta ljubavi. Masa, što je još Frojd lucidno uočio, sav svoj ego libido preusmerava na Vođu, na brižnog, svemoćnog Oca nacije. Zaljubljeni podanici mistifikuju predmet svog obožavanja, idealizuju i uzdižu Velikog vođu u odnosu na koga se oni sami osećaju mali, bespomoćni, nedostojni i potpuno zavisni. Bez Njega, bez njegove mudrosti i milosti, čini im se, ne mogu ni da prežive. On im daje usmerenje, nadu, energiju i volju za životom. Slušajući svaki dan na „čarobnom ekranu“ njegove beskrajne monologe, opčinjavajuće priče o zlatnom dobu u kojem živimo, o svetloj budućnosti, podanici postaju gotovo hipnotisani i neizlečivo zavisni od njegovih milozvučnih, obmanjujućih govora.

Lakše bismo se odvikli od droge nego od vođe.

Manja je zavisnost.

A kada prođe čarolija, kada se ljudi malo otrezne, kad shvate da je ta vezanost za vođu pogubna, da ih Veliki vođa zavodi i upropašćuje, nastaje velika muka odvikanja od zavisnosti.

Naš narod se teško odvikava

od svega onoga što mu škodi.

Od alkohola, masne hrane, duvana, vođa…

Velika književna vrednost Nestorovićevih satiričnih dragulja je prevashodno u njihovoj izbrušenosti. U njima nema ničeg suvišnog, nepotrebnog. Njihova lepota je u jasnoći, preciznosti i kratkoći. Njegove jezičke strelice su ubitačne jer su dobro zaoštrene i nepogrešivo, laserski precizno pogađaju u samo središte mete, u najbolniju tačku. Nestorovićevi satirični aforizmi su krajnje promišljeni, duboko proživljeni i zato su istinski subverzivni, opori, gorki i surovo tačni.

Tajna veličine i neodoljive privlačnosti Nestorovićeve knjige Bože, uprosti nam je u izvanredno inteligentnom i strogom odbiru aforizama od koje je sačinjena. (Ne treba mnogo pameti pa pretpostaviti da i naš izvrsni aforističar može da „zadrema“ i da napiše po neki osrednji aforizam, ali je dovoljno mudar i lišen sujete, pa ga neće objaviti). Na gotovo svakoj stranici ove sjajne knjige, nalaze se biser do bisera. Zato što je tako jezički kondenzovana, a misaono, semantički gusta i slojevita, višeznačna, ona se čita koncentrisano, sporo, sa uživanjem književnog sladokusca, koji svakim ponovnim čitanjem otkriva nova značenja.

Autor je psiholog