Dublje od dna

Često se toga setim jer je optimista, u Srbiji, uvek u pravu. U protekloj sedmici dno je čak dva puta probijeno.

Prvi put kada se 800 radnika Namenske iz Lučana „spontano“ okupilo ispred suda u Ivanjici, vređajući porodicu poginulog radnika. Svi koji su gledali snimak gde otac poginulog mladića, obraćajući se kolegama, razočarano, kroz suze govori „sve čovek do čoveka…“, nisu mogli da se ne zapitaju dokle ide granica ljudskog dostojanstva i čovečnosti.

Da li je „imamo decu“ u ovom slučaju opravdanje da se uz kvazipodršku direktoru uzvikuju pogrdne reči porodici koja je doživela najveću tragediju. Jadni i poniženi, kao oni što moraju da glasaju za SNS ili odlaze na njihove mitinge, ovde ne važi. Radnici Namenske su, jednostavno, samo jadni. Nečovečnost nema opravdanje.

Drugo dno je najava da će SPC odlikovati predsednika Srbije Aleksandra Vučića najvećim priznanjem – ordenom Svetog Save.

Čime je on to zadužio narod da bi dobio ovo visoko odikovanje institucije koja bi trebalo da bude merilo čovečnosti i morala? Čovek koji je unizio sopstveni narod, doveo ga na ivicu egzistencije, ukinuo državu i institucije jer sam odlučuje o svemu.

Kriminal i korupcija su drugo ime njegove vladavine, a laž jedino što ume da izgovori. Predsednik koji je razdvojio veći broj porodica od svih njegovih prethodnika, jer građani beže u druge države tražeći minimum dostojanstva i uslova za život. On, koji neistomišljenike naziva izdajnicima i lopovima, dok brani svoje slepe poslušnike iz kriminalnog i tajkunskog miljea.

Crkvu je zadužio tako što joj je donirao milione naših para, te je to valjda jedini kriterijum za dodelu ordena. Dno!