Dubrovačka rozata

U ono vreme živeli smo u Jugoslaviji, razuđenoj i kompletnoj.

A danas ni sâma Srbija nije konačno uobličena, a znatan broj nas je, kao i društvena zbilja, oličenje uznemirenosti, podeljenosti i površnosti; razbacanog šodera i duboke kaljuge.

Dok je ceo svet preovlađujuće postao mesto nepravde, nasilja, mržnje, diksriminacije i pometenosti.

Ona i ja – ni sâm ne znam šta smo jedno drugom bili sredinom 80-ih godina proteklog veka, ali mi je tada nesumnjivo značila mnogo.

Spojile su nas različitosti, radoznalost, Fakultet, alkohol – ali i ne moram baš o svemu da vam se ispovedam. Čas mi se činila princezom, caricom, čas Pepeljugom, a nekad zabludelom, usamljenom devojčicom.

Čas boginjom, čas đavolicom. Turbulentna vremena – u kojima smo maltene oduvek bili – mogu se podneti, pored ostalog, samo negovanjem mestimične lične neozbiljnosti, pa i šašavosti.

Širinom i uspomenama.

I ljubavlju.

Budućnost nam i mogu oduzeti, prošlost – ne! Sadašnjost ionako ne postoji.

Bila je rodom iz jednog primorskog grada, među najlepšim u regionu, s čuvenom reputacijom.

Uživao sam da u Beogradu – gde je studirala – šetamo po zimi, uz žute ulične lampe i otiske u snegu.

Da je fotografišem, da joj kazujem gluposti, zbijam šale. Smejala se, neprestano dirala kosu, uvrtala krajeve, zadirkivala me.

Volim januar, ali me po mrazu i sad neretko nešto stegne u prsima.

Pisao sam joj pesme koje joj nikad nisam pokazao.

Jedared je – u prisustvu mojih roditelja (majka se tada zgranuta potajno prekrstila) – popila kod mene tri piva direktno izvađena iz frižidera.

Bilo je nadasve cool, simpatično! Pa smo onda otišli u kafić na još koju turu.

Posle sam je jedva – polupijanu, i sebe – polutreznog, smestio u taksi.

Na jedvite jade smo se dokopali stana, moji su bili već negde otputovali.

Često je iščezavala na nekoliko dana, neznano kuda.

Slutio sam da se viđala s još nekim.

Nisam je pitao od čega je „bežala“ i zašto.

A gde kod bismo se zajedno pojavili, u kojegod društvo otišli, ona beše pravi hit.

I svojim govorom, naglaskom – i razoružavajućim osmehom, zračećom svetlošću, belinom puti.

„Na kraju, svaki je stil dobar i svaka je forma prihvatljiva ako su u službi nečeg što nije samo stil ni samo forma“ (Ivo Andrić, Znakovi pored puta).

Na dubrovačkoj kuli Minčeta gledao sam tog leta 1987. godine impozantnu predstavu, jugoslovensku premijeru komada Život je san po knjizi Pedra Kalderona de la Barke, u režiji Dušana Jovanovića.

A plaže na Lapadu imale su onomad dva „lica“: kad se kupaš s njom i bez nje.

U kafićima i restoranima bočno od Straduna savršeno je pasovala lozovača iz Konavla i dubrovačka rozata.

Kao i šparoge uz suvi rizling.

Kada bi otišla tamo kod svojih, znao sam iznenada, nenajavljen – naročito zimi – da odem u petak izjutra avionom, na par dana da budem blizu nje.

I prošao bi skoro ceo vikend a da je ne pronađem.

Uz huk mora, njegove udare u zidine, uznemirujući vetar, po koju zvezdu i istoriju njenoga grada koja me je sa svih strana vrebala i opominjala na veličanstveno i drevno. (U neka zla vremena, poetsku divotu Dubrovnika pokušali su naročito da naruže zločinački akti 1941. godine, varvarsko granatiranje pola stoleća docnije, kao i sledujući nacionalistički ekscesi – bez uspeha.) A odlutala devojka bi se – tek par sati pre mog polaska na aerodrom – pojavila na recepciji hotela u kojem sam bio odseo. Cvrkutala je neka opravdanja, nisam slušao – odoh bez pozdrava. Da bismo se uskoro opet „sekvencijalno“ sastajali u Beogradu. Preosetljiv na njen beskrajni šarm, vedrinu i tajnovitu jednostavnost, na morsku so, pesmu i trubadure. I na „ribe zaspale u njenoj krvi“ (Pero Zubac, Mostarske kiše).

Bomba i bombonica u isti mah, darovana mojim stihovima: „A sinoć je na moje čelo pala kap kiše. Kao da mi se učinilo. Noćas su mi ruke bile beskrajno puste. Možda mi se učinilo. A jutros kraj mene nisi bila više. Voleo bih da mi se učinilo…“.

Naknadno sam sebi prepisao i recept uspostavljanja izgubljenog spokojstva bez nje: manje hrane, nikako cigarete, minimum pića i suplemenata, fizička aktivnost, šetnja, pisanje.

Kada smo prestali da se viđamo, posle više meseci javila mi se jednom naprasno, telefonom.

Pitala je bez uvoda da li može da provede noć kod mene. Nisam odbio. Samo je prespavala, doručkovala i otišla – ništa više. A meni je ulepšala to malo „bonus“ vremena prijatnosti uz nju.

Pa sad gledam niz reku, žal za nostalgijom traje od nje duže. Jedan sto, šah-garnitura, flaša piva…

Ili malo belo, biseri u snegu, prazan taksi.

„Rekao joj je da je sve isto kao nekad, da je još voli, da nikad neće prestati da je voli, da će je voleti sve do svoje smrti“ (Margaret Diras, Ljubavnik).

P. S. Jednom sam vozio donjim delom Balkanske ulice nizbrdo, u zabranjenom smeru. I video nju, onako s leđa. Nisam usporio, nisam se okrenuo. A možda i nije bila ona. Ali, zasigurno, ni ja više nisam bio onaj ja. Probudio sam se. „Sećanje je ono što čini život vrednim sećanja“ (Vudi Alen).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu