Duga ruka pravde

Hapšenje Radovana Karadžića dalo je očajnički potreban kredibilitet međunarodnim tribunalima za ratne zločine, koji su se godinama mučili da privedu begunce pravdi, smatraju bivši tužioci, pravni stručnjaci i grupe za zaštitu ljudskih prava. Hapšenje je učvrstilo argumente zvaničnika Tribunala da strpljenje, multilateralna diplomatija i kreativnost mogu da učine ove institucije znatno efikasnijim.
Karadžić će biti treća osoba visokog ranga koja će se pojaviti pred Tribunalom koji ima podršku UN u poslednjih šest godina zbog optužnica za ratne zločine, nakon predsednika Liberije Čarlsa Tejlora i srpskog predsednika Slobodana Miloševića. Godinama su pristalice Tribunala tvrdile da sudovi mogu da služe kao sredstvo odvraćanja ukoliko su lideri izvedeni na sud.
Karadžić, koji je proveo na slobodi gotovo 13 godina, pravio je sprdnju od Međunardonog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, koji je 1994. postao prvo takvo telo koje su osnovale Ujedinjene nacije. Iako je više puta viđan u javnosti kada su američke i NATO snage ušle u Bosnu 1996, nije bio uhapšen, delom zbog straha da bi njegovo hvatanje moglo da izazove nasilan odgovor protiv NATO snaga. Umesto toga, Sjedinjene Države i Evropska unija pokušavale su da koriste ekonomski i diplomatski pritisak na Srbiju da izvrši hapšenje. Sve do ponedeljka takva politika izgledala je neuspešna.
Prošle nedelje, Međunarodni krivični sud bio je kritikovan zbog zahteva da se podigne optužnica za genocid protiv sudanskog predsednika Omara al Bašira. Kritičari su upozorili da će takav potez još više komplikovati mirovne pregovore o sudanskom regionu Darfur, da neće dovesti do Baširovog hapšenja, imajući u vidu slab učinak međunarodne zajednice u hapšenju begunaca. Posle Karadžićevog hapšenja, pravni stručnaci kažu da će njegovo zarobljavanje izložiti sudanskog lidera novom, suptilnom pritisku.
„Kada je 1995. podignuta optužnica protiv Karadžića, niko nije zaista očekivao da će ikad biti uhapšen“, kaže Geri Bas, profesor politike i međunarodnih poslova na Prinston univerzitetu i autor knjige „Zadržati ruku odmazde: politika tribunala za ratne zločine“. „Nije još jasno kako će tačno Bašir okončati u Hagu, ali primer Karadžića nateraće Bašira da dobro razmisli“.
Privatno, zvanični Tribunala za ratne zločine tvrdili su da je Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima nedostajala politička volja da se sprovedu hapšenja i da u isto vreme nisu uspeli da iskoriste složen niz diplomatskih i ekonomskih mera da se begunici izvedu pred sud. Međunarodna zajednica ima više opcija nego samo da iskoristi vojne snage da uhapse begunce ili da ne radi ništa, tvrdili su oni. Ekonomske sankcije, optužnice i restrikcije putovanja predstavljaju mali ali stalan pritisak na pojedinice optužene za ratne zločine i njhove zaštitnike. Potkopavanje legitimnosti lidera ili režima može, takođe, da posluži kao sredstvo.
„Treći je način ono što je potrebno svetu“, kaže istražitelj ratnih zločina, pod uslovom da ostane anoniman. „Problem je u tome što razmišljamo na dva načina: prihvatamo ga, ili krećemo u rat protiv njega.“
Kritičari ukazuju da je dosadašnji učinak Tribunala bio slab. Hapšenje Karadžića ne može sada da nadoknadi deceniju uspešnog prkošenja. Količina vremene koja je bila potrebna da Srbija pod pritiskom uhapsi Karadžića pokazuje koliko je lako državama da prkose i podele međunarodnu zajednicu.
Godinama su se mnogi od onih koji su preživeli masakr u Srebrenici 1995 – zbog čega je Karadžić optužen za genocid – rugali jugoslovenskom tribunalu kao bezubom i skupom šou u režiji međunarodne zajednice. Oni su govorili da će sud ostati multimilionski neuspeh sve dok Karadžić i negov suoptuženi general Ratko Mladić ne budu uhapšeni.
Ričard Goldstoun, afrički sudija koji je bio prvi glavni tužilac jugoslovenskog tribunala i podigao optužnicu protiv Karadžića 1995, kaže da je neophodno da srpske vlasti uhapse generala Mladića koji je i dalje na slobodi i veruje se da se krije u Srbiji. „Nadam se ni da hapšenje Mladića nije tako daleko.“
Grupe za ljudska prava smatraju da Karadžićevo hapšenje ima potencijal da značajno ojača snagu dugororočno oklevetanih tribunala. Ričard Diker, direktor Programa međunarodne pravde Hjumen rajts voča, kaže da je Karadžić „personifikovao nekažnjivost“. „To je veoma dobra stvar za međunarodnu pravdu. Mislim da to protvrđuje da pravda ima dugo pamćenje i veoma dugačku ruku“, rekao je Diker.