foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Malo je potrebno da zlo, ili blaže rečeno, nešto naopako ne pobedi ili se probije kao popularno kod nas. Potrebno je samo da ne postoji kao opcija. Samo to! Ali, ako postoji…e, onda, ništa! Ali, baš ništa!
Nema pobune, samo malo negodovanja, nema bojkota, nema borbe nečim dobrim protiv zlog (stara, proverena metoda, zaboravljena kod nas), ali ima, onog najopasnijeg – privikavanja.
Znate, privikavanje na zlo je najopasniji oblik prihvatanja istog jer isključuje i pobunu i borbu i bojkot, već samo uvažavanje zlog (ili naopakog) kao nečeg legitimnog, ravnopravnog što, eto, postoji, neko to voli, a druge ne interesuje.
I tako to bude dok se zlo, kao i svaka opasna pojava ne raširi, postane dominantna i skrajne ili ugasi bilo kakvu alternativu.
Nije kriva Lepa Brena. U sumornim osamdesetim logična pojava za zabavu i ujedinjenje već nervoznog i na mržnju spremnog naroda.
Kriva je Lepa Lana. Tačnije, ne ona, već zaboravljena, nego oni koji su je prihvatili kao pandan prvoj s epitetom lepa.
Nije krivo Bijelo dugme! Krivi su oni koji su umesto Došao sam da ti kažem da odlazim, pomenute voleli zbog Da sam pekar.
Nisu krivi rokeri, već oni koji umesto Tajma, Smaka, Korni grupe i Leb sola, prihvatiše Idole kao najbolji egzemplar rok muzike u nas.
Nije Kriv Milomir, ni njegova Ćirilica, ni njegovi stalni gosti, već oni koji se tu pojaviše neočekivano, šokantno…
Samo da se ne pojave i u Hit tvitu sad… Nisu krivi fudbaleri, sa sve selektorom, nego narod koji pored toga što je u nekim drugim sportovima u grupi najuspešnijih, najviše voli fudbal, a čini se da ni ne razume najbolje tu igru i njenu suštinu.
Hoće li nam ikad biti bolje? Kažu, da, biće nam bolje kad i mi budemo bolji.
Dakle, ništa! Kako? Pa, lepo! Evo i vlast nam je sve gora- sve bahatija, auto i klepto krativnija, osionija…
A narod ih bira! Čini se da je zaokružuje sa sve manje razmišljanja, a sve više entuzijazma. I u većini su, ne lažimo se(be) više, Možda ne onoliko više, ali brojniji su. Toliko da su uzeli i sve na lokalu.
Šta ćemo sad? Ah, pa lako ćemo! Leto je… Čeka nas letnji san zbog kojeg se nedavno prekinuše prvi stvarno veliki protesti zbog stvarno strašnog razloga i ne nastaviše se nikad. Oni se ne nastaviše, ali se nasilje nastavi.
Ima ga svakodnevno! Postajemo Zapad, istina divlji, ali ne sitničarimo.
I lepo reče Pesnik: krvi smo mi, ali ne što smo IH pustili.
Nismo im objektivno mogli ništa jer je većina bila na njihovoj strani (zlo je postojalo i bilo je šta je moralo biti)…
Krivi smo mi što smo pustili sebe da radimo nešto što nismo smeli. Nađimo krivce najpre u nama. Ali ne ovog leta.
Ono nam nudi mnogo anestezija- od fudbalera je nećemo dobiti (standardno, iako se na to nismo navikli), ali tu su Olimpijske igre…
Biće nešto. Bavimo se sopstvenom krivicom na jesen. Idealno, jer tad sve zamire oko nas. Ponovo će da oživi politička scena, ali šta?
Naredne četiri godine smo mirni s nemirom koji će da vlada.
Završavajući tekst, autor ovih redova se sprema za posao gde ga čeka zaključivanje ocena.
Ne, nije me strah! Možda bi trebalo, ali već imam iskustva sa nasrtajima roditelja i beskrupuloznom osionošću prosvetnih inspektora.
Štaviše, malo se i radujem izazovima koji me čekaju. Izgleda da sam počeo da se uklapam u ovo društvo.
To ne valja! Ili možda valja…
Autor je profesor književnosti iz Kraljeva
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
