Lični stav psihoterapeutkinje: Dugotrajno sistematsko verbalno nasilje – dovoljan razlog da im uručimo otkaz

Lešinari, hijene, govnari, bitange, ološ (+ bonus: sa dna kace), bednici, protuve, hohštapleri, barabe, lopovi, magarci, izdajice, plaćenici, šljam… Iz čega se u zanosu razularenosti mogu izvesti bezbrojne kombinacije, kao na primer: pijane hijene, drogirani lešinari, bedne izdajice i sl. Dugotrajno sistematsko verbalno nasilje je legitiman i dovoljan razlog da građani daju otkaz takvim službenicima (stalno treba podsećati i njih i sebe da oni jesu naši službenici) sa trajnom zabranom obavljanja bilo kog javnog posla.

Verbalno nasilje je emocionalno i psihičko zlostavljanje, a nazivanje ljudi pogrdnim imenima je najprimitivniji oblik verbalnog nasilja. Dakle, čak i da je nekim čudom tačno da je sve drugo ok: korupcija i nepotizam su svedeni na minimum, mediji su koliko toliko objektivni, pravosuđe, zdravstvo, prosveta, javni prevoz, bezbednost, privreda, poslovni ambijent, očuvanje prirodne sredine itd., sve što je u delokrugu njihovih radnih zaduženja, relativno dobro, ili čak optimalno funkcioniše – moramo im dati neopoziv i trajan otkaz zato što su siledžije. Nemojmo ih čašćavati komplimentom da su mafija, jer mafiozi, makar oni visokopoziconirani, imaju više šlifa.

Reči nisu puko oblikovanje zvuka, nešto što iščezava u vazduhu, što pustite da vetar odnese, ili kako se kod nas kaže: neka ti uđe na jedno, a izađe na drugo uvo. Najnovija naučna istraživanja funkcionisanja mozga koja se obavljaju uz pomoć skenera, magnetne rezonance i najsavremenijih dostignuća hemije dokazuju da su moždana kola koja se aktiviraju pri fizičkom bolu ista ona kola koja se aktiviraju i pri psihičkom bolu. (Boris Sirilnik, O telu i duši, Akademska knjiga, Novi Sad, 2006). Da nije tako, pojam verbalnog nasilja ne bi ni postojao i ono ne bi bilo definisano kao krivično delo.

Verbalno nasilje je oblik psihičkog nasilja koji uključuje korišćenje reči ili glasa da bi se neko (pojedinac ili grupa) povredio, omalovažio, zastrašio ili kontrolisao. Verbalno nasilje ne prerasta nužno u fizičko, ali mu je uvod, ako nasilnik oseća da verbalne pretnje nisu dovoljne da postigne svoj cilj.

Za šta imamo plejadu tragičnih primera. Takođe, ako verbalni siledžija lično ne pribegava i fizičkoj agresiji, podstiče druge da pređu na delo. Kada se radi o grupnom, organizovanom verbalnom nasilju, kao na primer na Pinku ili u Skupštini, to je direktni poziv ili barem snažno ohrabrenje mnogima da dignu nogu sa kočnice i krenu u fizički napad. Dok jednom, tzv. tihoj većini, ne prekipi i to ne postane poziv da se siledžijama suprotstavi.

Povodom fantazije sa početka, verbalni nasilnici ne mogu ni u jednom aspektu življenja da budu dobri za druge niti za bilo koje društvo i državu. Ne, oni ne mogu dobro da vode ekonomiju, politiku i društvo, jer su njihove pogane misli i jezik neraskidivi deo čvrsto uvezanog seta vrednosti, odnosno antivrednosti koji isključuje bilo kakav konstruktivan pristup bilo čemu. Odakle njima kuljaju onakve sramne, gnusne reči, iz kog mračnog, gadnog mesta u njima? Njihov jezik ih definiše u celosti. Njihova nedela su materijalizacija tog jezika.

I da se zna, s obzirom da oni na svakih svojih hiljadu verbalnih divljaštva upiru prstom na nekog kolumnistu, karikaturistu, glumca, tviteraša, bilo koga ko nije u njihovoj falangi, a ko ih opsuje, uvredi – to nije uporedivo. U kontekstu neravnoteže moći između vlasti i građana, koja je kod nas abnormalno velika, žrtve ničim ograničene zloupotrebe sile imaju pravo da od sebe odbiju i bace natrag u lice siledžijama svu štroku kojom ih svakodnevno zapljuskuju.

Zato oni moraju da odu. Da im uručimo otkaz. Da izađemo iz pozicije žrtve zlostavljanja, stresemo okove, osnažimo sebe, svoje samopouzdanje, kao što smo počeli na protestima. Da posle njih nikad više ne budemo toliko i tako dugo trpeljivi, da ne moraju da se dogode onakve dve tragedije da bismo se trgli, da one ne bi bile uzaludne. Da svaka sledeća garnitura upravljača kojoj pozajmimo moć da nam služi dobro pazi šta i kako govori i radi. Nikad više ovo, nikad više ovako!

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.