Dugovanje dugo 2000 godina

U oglasu se nalaze podaci o ovim zgradama, ali jedan od najvažnijih nedostaje – u njima žive 34 porodice bivših radnika koje nemaju drugi krov nad glavom, niti sredstva da ga obezbede. Preduzeće im je pre više decenija omogućilo da se usele u objekte za samački smeštaj do neke sledeće raspodele stanova, a onda je došao rat, pa privatizacija… Među današnjim stanarima su penzioneri koji pamte osnivanje firme 1947. godine i gradilišta širom sveta, kao i radnici koji su ostali bez posla nakon stečaja 2011. godine. Po sopstvenoj računici, zajedno imaju dve hiljade godina radnog staža.

Stanari Trudbenikovog naselja na Konjarniku su nevidljivi za stečajnog upravnika i potencijalne kupce. Po tumačenju ovih drugih, velika većina nema nikakvog zakonskog osnova da tamo živi. Što o ovim ugroženim ljudima ne govori ništa, a o zakonima puno.

Poslednjih desetak godina, zakoni o stečaju, izvršenju i drugim mehanizmima za naplatu dugova menjani su sa proklamovanim ciljem da spreče dužnike da maltretiraju poverioce i guše ekonomiju. Očekivali smo da više nikada nećemo primati pola januarske plate u septembru. U stvarnosti, kompanija Montera, kupac Trudbenika u privatizaciji, za tri godine gazdovanja je izvukla sve što se izvući moglo, opteretila njegovu imovinu i poslovanje obezbeđenjem svojih kredita i izazvala stečaj. Radnici su ostali bez posla, a dug za zarade do danas nisu naplatili. Oni koji su ostali da žive u zgradama na Konjarniku, sada su i pod pretnjom izbacivanja na ulicu, povrh nezaposlenosti i umanjenih penzija, jer se njihov krov nad glavom prodaje radi namirenja Monterinih dugova.

Pokušajmo da zamislimo šta bi se desilo kada bi 34 porodice iz Luneta Milovanovića zakucale na vrata privatnog izvršitelja i zatražile da im utera dug po osnovu 2000 godina ulaganja u stambeni fond, koliko su po proceni do sada uplatili, zatim po osnovu pljačke u privatizaciji i uništavanja domaće građevinske industrije, i na posletku po osnovu otimanja zarađenih penzija? Toliko su ovi ljudi daleko od institucionalnog odgovora na pretnju beskućništvom. Jedino solidarna akcija protiv prinudnog izbacivanja na ulicu može naterati vlasti, investitore i druge aktere koji imaju moć i novac da oštećenima obezbede alternativni smeštaj.

Stanari su prošle godine često učestvovali u solidarnim akcijama protiv iseljenja drugih ljudi u Beogradu. Ove događaje su obeležili geslom na transparentu: „Gradili smo stanove širom sveta, a sada nas izbacuju na ulicu.“ Neki od nas žive u stanovima koje su oni gradili, a mnogi u nekadašnjim društvenim stanovima za koje su, između ostalog, iz zarada izdvajali ljudi koji društvene stanove nisu dočekali. Zato borba za pravednu stambenu politiku danas i ovde mora sa sobom nositi i napor da ispravimo nepravde koje su za nama.