Duh vremena i pobednički kandidat

Kada on padne, cela se zgrada ruši. Tako dolazi do promene vlasti, odnosno do parlamentarnih izbora i formiranja nove vlade. I pre pet godina, na predsedničkim izborima 2012. godine došlo je do promene vlasti baš kao i 2000. kada je pala vlast predsednika Miloševića. Pošto se ove godine održavaju redovni predsednički izbori, opozicija očekuje istu situaciju – da pobedom na izborima za predsednika promeni vlast i pokrene promene sistema u celini. Postojeće ankete ne daju mnogo nade da će se tako nešto dogoditi, ali takav scenario nije nemoguć, budući da ankete koje stižu do javnosti nisu pouzdane.

Pogledajmo kako se to ranije dešavalo i da li je situacija ista a očekivanja opravdana. Pre pet godina sam pokazala da se Tadićevo okupiranje vlade i parlamenta nije zasnivalo na predsedničkoj funkciji kao takvoj (zna se da ona ima skromna ovlašćenja), nego na njegovoj funkciji predsednika stranke preko koje je proširio svoju vlast nad parlamentom i vladom. Pokazalo se da se ponavljanje istog scenarija zapravo događa u situaciji kada je predsednik republike istovremeno i predsednik stranke koja ima parlamentarnu većinu. I Milošević je preko vladajuće partije koncentrisao svu vlast u predsedničkim rukama. Na izborima 2012. smatrala sam da, ako želimo da razvrgnemo takvu koncentraciju vlasti, treba glasati za Nikolića kao predsednika, pod uslovom da on podnese ostavku na funkciju predsednika partije. On je to učinio i zaista smo dobili slabog predsednika koji nije izgurao do drugog mandata, upravo zbog toga što je stranku prepustio Aleksandru Vučiću. Zbog Tadićeve namere da i posle gubitka predsedničkih izbora preuzme funkciju predsednika vlade (bila je dogovorena koalicija DS-SPS-LDP), desilo se da vlada sklizne u ruke SNS-a tako što je Dačić prešao u koaliciju sa SNS-om.

Vratila sam film unazad da bih pokazala da na ovim predsedničkim izborima nije ista situacija kao što je bila u prethodna dva slučaja. Sada imamo obrnutu situaciju. Vučić je sa mesta predsednika vlade krenuo u ekspanziju i kandidovao se za predsednika republike, s ciljem da spoji obe funkcije i zaokruži svoju vlast i predsedničkom funkcijom. U odnosu na ranije iskustvo, ovog puta se vlast predsednika republike ne širi (nedozvoljeno) na vladu i parlament, nego predsednik vlade smera da zauzme mesto predsednika republike, a da zadrži i vladu tako što će za predsednika vlade postaviti svog čoveka. A zapravo dešava se isto – koncentracija vlasti, samo obrnutim putem. Takva situacija otežava da se obnovi stari scenario (kad padne predsednik republike, pada i vlada), jer je kao predsednik vlade Vučić već prigrabio ogromnu vlast, čak i neka predsednička ovlašćenja (na primer Savet za nacionalnu bezbednost i sve službe bezbednosti). Pritom on trči za mesto predsednika republike koje je zapravo prazno i njemu ustupljeno, što ranije nije bio slučaj. Svakako bi bila olakšavajuća okolnost da je morao dati ostavku na mesto predsednika vlade pre kandidovanja za predsednika republike, ali takvo pravilo kod nas ne postoji, pa se stvarno može dogoditi da Vučić zadrži sadašnju funkciju i ako izgubi predsedničke izbore. Dok je predsednik republike morao da ode kad izgubi izbore, predsednik vlade to ne mora da učini. Da li će podneti ostavku zavisi od njegove volje i pritiska javnosti.

Prilikom ocene mogućnosti da se na ovim izborima promeni vlast, treba reći da se od dolaska na vlast SNS-a i Aleksandra Vučića faktičko stanje u državi i društvu dramatično pogoršalo. To je naročito vidljivo u pogledu demokratskih prava (uključujući fer i slobodne izbore), slobode medija, nezavisnosti institucija i položaja opozicije koja se tretira kao neprijatelj koga treba likvidirati. Današnja vlast u Srbiji je i duboko kriminalizovana, što dodatno otežava njeno rušenje. Zbog Vučićeve loše ekonomske politike koju sam nazvala „periferijskim neoliberalizmom“ povećale su se društvene nejednakosti i pogoršao materijalni položaj svih društvenih slojeva, sem onih najbogatijih. Manje obrazovani i nezaposleni su dovedeni u najteži položaj i privezali su se uz vlast, jer samo od nje mogu nešto da dobiju. To je onaj narod iz autobusa koji Vučić vozika po Srbiji kao svoju publiku. Oslabila je i srednja klasa. Razočarana politikom, ona se zakačila za društvene mreže, povukla u apstinenciju i u znatnom broju priprema svoju decu za odlazak u inostranstvo. Zbog velikog nezadovoljstva pojavio se karakterističan fenomen prezira prema svim političarima i političkim strankama, što veoma dobro ilustruje lista opozicionih predsedničkih kandidata. Na njoj su najpopularniji „građanski“, to jest nepartijski kandidati, a tu se našao i jedan antipolitički kandidat koji parodira politiku i predsedničkog kandidata. U međuvremenu, nikom nije moglo da promakne da su skoro sve stranke propale (SPO i Drašković, DSS i Koštunica, LDP i Jovanović, Čanak i LSV, SPS i njena koalicija postali su prirepak SNS-a). One postoje još samo na papiru i tako papirnate prebegle su na stranu vlasti.

I, šta nas očekuje u nedelju na izborima? Po mom mišljenju, ovoga puta nije realno očekivati stari scenario. Nije realno da će Vučić izgubiti izbore. Jedino čemu se možemo nadati je da bude drugog kruga. Kada bi se to dogodilo, u sadašnjoj situaciji bi to bila velika pobeda. Drugi krug bi pokazao da Vučić nije postao apsolutni gospodar i da ne može da nas pregazi kao lajno na putu. Propala bi Vučićeva namera da spoljašnjem svetu i građanima Srbije demonstrira da je on jedini vladar Srbije i da alternative nema. I on sam bi drugi krug doživeo kao poraz od koga bi se teško oporavio.

Ako je drugi krug strašno važan, ostaje pitanje kako do njega stići. Neću da govorim o izlaznosti, jer su mnogi zavapili na tu temu. Ali mogu da objasnim koga da biramo i zašto, te ko bi trebalo da uđe u drugi krug. Po mom mišljenju, to je onaj kandidat koji je osetio duh vremena i koga su sami građani prepoznali i izvukli na pozornicu. To je Saša Janković, zaštitnik građana. Za njegov izbor prevagnuo je samo jedan kriterijum – moralni lik i stečeni kredibilitet. Stekao ga je vršeći svoju državnu funkciju pošteno i hrabro se suprotstavljajući autoritarnoj vlasti. Takvo ponašanje je pogodilo suštinu problema. Glavni razlog zbog koga smo propali, od vremena ratova, zločina i neuspelih privatizacija je nedostatak vladavine prava i ličnog integriteta nosilaca javnih funkcija. Ovako divlji ne možemo više ništa za sebe učiniti. Zemlja u kojoj ne postoje ni sud, ni tužilaštvo, ni policija, ni zakon, ni moral – približila se totalnom moralnom rasulu i bezakonju. Za Sašu Jankovića je vladavina prava i jednakost građana tačka od koje mora da se krene u promene i postavi temelj naše države. Zato teme ovih izbora nisu nacionalno pitanje, Rusija i Kosovo. On se nije trudio da izigrava političara i to mu je išlo u prilog. Izborio je prvo mesto i najbolji rejting od svih predsedničkih kandidata.

Sašu Janković treba maksimalno podržati na ovim izborima, s velikom nadom da ćemo osvojiti drugi krug i otvoriti jedan prozor ka budućnosti, čak i ako on ne postane predsednik.

Tekst preuzet sa portala Peščanik.net