Dva pogleda na jednu karikaturu

Bez namere da na bilo koji način tumačimo ili osporavamo odluku glavnog urednika Nove, jer je zlatno pravilo novinarstva da svaki glavni urednik ima potpuno pravo da odlučuje o sadržaju medija koji uređuje, objavljujemo dva viđenja ovog slučaja – tekst Mihaila Jovićevića objavljen u subotu na portalu nova.rs, kao i tekst Dušana Petričića koji je uputio redakciji lista Danas (oprema tekstova je redakcijska).

Objavljujemo i spornu karikaturu koju nam je ustupio Dušan Petričić i želimo da zbog kontroverzi koju su izazvale ova kao i Koraksova karikatura od prošlog petka na naslovnici Danasa, povedemo polemiku na našim stranicama o tome šta je dozvoljeno u karikaturi i novinarstvu danas.

Mihailo Jovićević: Ovakav karikaturalan pristup ženskog tela je korak unazad

Redakcija Nova.rs i novina Nova – konkretnije ja, Mihailo Jovićević – odlučila je da danas na naslovnoj strani novina i portala ne objavi karikaturu našeg stalnog saradnika i kolege Dušana Petričića. Umesto toga, danas u standardnom terminu objavljujemo ovo objašnjenje koje smo vam dužni.

U razgovoru sa gospodinom Petričićem, nakon što je na redakcijsku mejl adresu u uobičajeno vreme poslao ovonedeljnu karikaturu, pokušao sam da iznesem argumente u prilog tome da bi objavljivanje ovakvog njegovog dela bilo suprotno uređivačkoj politici „Nove“. Gospodin Petričić je saslušao moje argumente, nije se složio sa njima, nije izmenio karikaturu u skladu sa sugestijama koje sam mu uputio jer smatra da bi predložene izmene ugrozile poruku dela.

Složili smo se da se ne slažemo. Ja sam doneo odluku koja je u domenu moje nadležnosti kao glavnog urednika. To je, ukratko, to.

A sad nešto šire.

Gospodina Petričića upoznao sam nakon što sam preuzeo funkciju glavnog urednika i direktora Nova.rs, otprilike prošle godine u ovo vreme. Tokom celog ovog perioda nisam imao zamerke na njegov rad, koji oštro ali pravedno prikazuje brojne anomalije srpskog društva, naročito one vezane za režim SNS. Poštujem njegovo delo, njegovu istrajnost, i smatram ne malom čašću to što list „Nova“, maltene od svog osnivanja, na naslovnoj strani vikend izdanja objavljuje njegove karikature. Verovao sam da će tako biti i nadalje.

Poruku ove karikature sam takođe shvatio: nije normalno da živimo u zemlji u kojoj predsednik bira novinare koji će ga intervjuisati (a bira svaki put kad odbije intervju za medije United media), a kada ih bira ovako kako ih bira – onda je šteta dvostruka. Svaki njegov intervju – a naročito oni koji se događaju na TV Pink, sa Jovanom Jeremić u glavnoj ulozi – dokaz je u prilog toj tezi. Tu ne bih imao ništa da dodam, osim da svaki medij i svaki novinar ponaosob – pa i TV Pink i Jovana Jeremić – sami biraju način na koji će raditi ovaj posao.

Ipak, smatrao sam i smatram da bi ovakav karikaturalni pristup prezentovanju ženskog tela predstavljao korak unazad za „Novu“. Medijski prostor koji delimo u Srbiji kontaminiran je preko svih granica nasiljem, lažima, pornografijom. To je, verujem, stav i gospodina Petričića, tu smo se složili. Jedino gde se nismo složili je oko načina na koji bi se taj mulj imao predstaviti. Ovaj prikaz je, po meni, pogrešan, kontraproduktivan i, na koncu – suprotan uređivačkoj politici ovog medija.

Osim toga, mišljenja sam da je svaka žena vlasnica svog tela i načina na koji ga prezentuje, i da ni ja ni gospodin Petričić nemamo pravo da je učimo drugačije. To je kultura u duhu kojim sam ja vaspitavan i to je kultura koju želim da nastavim da negujem u mediju čiji sam glavni urednik.

Zato nismo i nećemo objaviti ovu karikaturu.

To je sve što imam da izjavim na ovu temu.

Autor je direktor i glavni i odgovorni urednik portala nova.rs

Dušan Petričić: Komentarisao sam razne vrste pornografije u našem društvu

Dve hiljade šesnaeste godine moje su karikature izbačene iz Politike.

Najstariji list na Balkanu otkazao mi je dalju saradnju.

Sedam godina kasnije, evo me opet u sličnoj situaciji.

Zbog neprihvatanja cenzorskih zahvata na mojoj redovnoj nedeljnoj karikaturi, ja sam odlučio da prekinem saradnju sa redakcijom NOVA.rs.

Prvi put sam pao zbog Vučića, a sada, verovali ili ne, zbog „one stvari“ ili međunožja ili intimne regije, kako se to već pristojno kaže, onog lika sa Pinka, voditeljke Jovane.

Oba puta, dakle, jer sam svojim karikaturama komentarisao razne vidove pornografije u našem društvu.

Ne kukam i ne žalim se. Napadi, cenzure i zabrane su uobičajena stvar u mom poslu. Moglo bi se reći pohvalna stvar, jer gotovo uvek govori o poštenom i preciznom obračunu sa pokvarenom vlašću i raznim pojavnim oblicima te pokvarenosti.

Ali mi se čini kao dobar povod da razmislim kako smo i gde smo stigli u ovih sedam godina.

Dve hiljade šesnaeste, iako posle punih pet godina novoradikalske vlasti, još smo imali utisak da tu i tamo prosijavaju tragovi zdravog rasuđivanja, građanske svesti, iskrene želje da se malo resetujemo i vratimo na put ka demokratiji i Evropi. Možda je to bila i zabluda, ali nas je punila dobrom voljom i entuzijazmom. Još je bila vidljiva, bar nam se tako činilo, jasna linija koja razgraničava pozitivne i retrogradne snage u društvu. Verovali smo da bez dileme umemo da razlikujemo dobro i loše, pošteno i nepošteno, istine i laži.

Onda je slika počela polako da se muti. Laž, prevara, muljanje kao najjače oružje drumskih razbojnika na vlasti, preplavili su javni prostor sa takvom agresivnošću i bezočnošću, bez pravog odgovora i otpora onih koji bi umeli lako da ih prepoznaju i ostavila nas bez snage i kompasa. Granica između naših i njihovih, šta god to značilo, kao posledica sistematičnog i svakodnevnog medijskog lobotomiranja, postajala je sve relativnija.

Zatim se pojavila neka nova vrsta ljudi, naizgled iz naših redova, liče na pristojne, lepo vaspitane, humano, demokratski i zapadno orijentisani. Nema ih mnogo ali su lepo raspoređeni. Politički su korektni, sa iskrenim entuzijazmom brane sva ljudska, ženska, dečja, rasna i gej prava.

I insistiraju na tome da se vlast može menjati samo demokratski, na izborima, uz poštovanje svih pravila stabilnih demokratskih društava.

I šta je tu sporno?

Ništa.

Osim činjenice da to stabilno demokratsko društvo ne postoji, da su sve državne i društvene institucije uništene, da su zajednička dobra oteta, da su sva moć i pare koncentrisane u rukama jednog čoveka. I da nijedno od vrednosti za koje se tobož zalažu nije moguće odbraniti i primeniti pri ovakvom stanju stvari i odnosu snaga.

Ne mogu da se otmem utisku da su ti ljudi u ovom trenutku najefikasniji saradnik takozvane vlasti u očuvanju pozicija i materijalnih dobara koje su oteli. (SNS-ova mafijaška rulja vrlo je vidljiva i sa sve skučenijim operativnim mogućnostima.)

Ovi novi operativci, koji površnom posmatraču lako zaliče na civilizovanu opoziciju, a otvoreno i bez blama se hrane na državnom kazanu, vrlo vešto mute već zamućenu sliku, sprečavajući nesrećnu i obezglavljenu javnost da sabere dva i dva i shvati da se ova vlast nikada na izborima neće promeniti.

Procenjujući realno nivo spremnosti građana da se upusti u one druge opcije, priznajem da sam skeptičan. Ali će i nama, a pre svega njima na vlasti konstantno visiti nad glavom pretnja ulice, sa svim što ta pretnja nosi.

Malo sam odužio priču koja je počela besmislenim i smešnim pokušajem cenzure jedne karikature, neuporedivo bezazlenije od mnogih koje je ista ta redakcija objavila. Nešto je tu nelogično i preterano. Objašnjenje direktora i glavnog urednika medijske kuće NOVA.rs koje se u međuvremenu pojavilo, neodoljivo ukazuje na logiku operativaca koje sam u prethodnim pasusima opisao.

Lepo sročeno, sa iskrenom brigom za ženska prava leve osobe na karikaturi da se nosi i ponaša prema sopstvenom osećanju mere i ukusa, na javnom ili radnom mestu, da bi sa sagovornikom, takozvanim predsednikom, malo kasnije zabrinuto raspravljala o budućnosti svih nas.

Jedino što je potpuno besmisleno, jer u istom trenutku oko nas nedužna deca ginu, traje pljačka nezapamćenih razmera, razvaljuju se delovi Beograda, nacija je moralno obogaljena, a uzročnici i protagonisti ovih nedela smeju nam se u lice.

Nisam sasvim siguran o čemu se radi. Je li u pitanju strah, koji je osoba sa desne strane karikature uspela da uvali čak i ljudima koji su, bar deklarativno, njegovi zakleti neprijatelji, uz neizbežno pitanje, a kojim to svojim atributima on, takav kakav je, taj strah generiše. Je li u pitanju neznanje i totalno nerazumevanje novinarske profesije. Je li u pitanju naprosto glupost ili pak zadatak koji mora da se ispuni i ko je postavio taj zadatak.

Ili sve to zajedno, što je verovatno najtačnije i najtužnije.

Besmisleno mi je da se bavim ovakvim nagađanjima. Još besmislenije da polemišem ili ozbiljno diskutujem. Ovakva objašnjenja naprosto ne dozvoljavaju ozbiljan pristup.

Podsetiću samo da je Veselin Simonović, osnivač i urednik kuće NOVA.rs, koji, nažalost, već više od godinu dana nije sa nama, a na čiji sam poziv počeo da crtam za ovu medijsku kuću, u jednom trenutku, pod ozbiljnim pritiscima i intervencijama izvesnih evropskih pregovarača u Srbiji zbog karikature u kojoj sam ih, sa uživanjem ocrnio, seo i napisao oštar odgovor, odbranivši nas sve skupa, uz upozorenje da im takva glupost, kao što je zahtev za cenzurom, više nikada ne padne na pamet.

Slična iskustva imam i sa urednicima u NIN-u, za koji radim od odlaska iz Politike.

Nema hrabrog karikaturiste bez hrabrog urednika.

Od njihovih udruženih hrabrosti profitiraju i urednik i karikaturista i novina i celo društvo.

Ali to podrazumeva prave ljude na pravom mestu, ljude koji tačno znaju zašto su tu gde su i šta im je zadatak.

Autor je ilustrator i karikaturista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.