Dužnička kriza – ekološka

S obzirom na te podatke, lako je izračunati koliko jedna osoba ili porodica potroši plastičnih flaša ako dnevno kupuje vodu, mleko, gazirane sokove i druge tečnosti.

Ako jedna osoba dnevno troši jednu plastičnu flašu, to je godišnje oko četiri kilograma po težini, a oko 200 litara po zapremini.

I šta se posle s flašama dešava? Na svetskom nivou se samo oko 10 odsto takvih flaša reciklira.

Ostalih 90 odsto se baci na deponije ili se pak usitni i pusti u reke i okeane.

Deponije rastu i zauzimaju sve veće površine zemljišta koje više ne mogu da se koriste za zdravu proizvodnju hrane i nisu zdrava staništa jer potencijalni otrovi cure iz njih u okolinu.

Broj deponija u Srbiji je porastao na nekoliko hiljada, zvaničnih i divljih zajedno, a plastika čini veliki procenat njihovog sadržaja.

Plastika koja ode niz reke, u mora i okeane zagađuje životinjski svet, ugrožava ga a ponekad je i mi unosimo nazad u svoja tela kroz vodu i hranu, kao mikroplastiku.

Plastika nije kao organsko đubre koje se prirodno razgrađuje i kompostira da bi se jednoga dana koristilo kao zemljište za uzgajanje hrane. Plastika je otporna na bakterije i veoma sporo razgradiva.

Ostaje u istom obliku stotinama godina. Iz perspektive naših ljudskih života ostaje s nama zauvek.

Zašto se reciklira tako malo plastike?

Zato što je jeftinije napraviti plastičnu flašu nego je reciklirati.

Pre nekoliko godina Hrvatska je uvela naknade za recikliranje plastičnih flaša, a onda se neko setio i proizvodio ih je samo sa svrhom da se vrate kao reciklirane i dobije naknada. Toliko su jeftine za proizvodnju.

Da bi se pak nešto napravilo od upotrebljenih plastičnih flaša, one se moraju prikupiti, sortirati, oprati, usitniti, istopiti itd. Od plastičnih flaša se prave plastični predmeti, kao odvodne cevi, posude, plastični građevinski materijal kao pločice, čak i tkanina, ali je u ovom trenutku to sve skupo i nerazvijeno u odnosu na ogromnu količinu proizvedene i odbačene plastike.

Zato je upotreba plastičnih flaša zaduživanje.

Zadužujemo sebe, svoju decu i unuke, koristimo jeftine flaše i bacamo ih, zagađujemo zemljište i vodu, i odlažemo za kasnije da skupo rešimo problem. To je prava dužnička kriza.

U dugu smo koji raste i koji ne kontrolišemo.

Šta je rešenje?

Rešenje je da plastiku što manje koristimo. Ako moramo da kupimo ulje ili mleko u plastičnoj flaši, ne moramo da kupimo vodu ili slatki gazirani sok. Možemo da koristimo vodu sa česme i da tražimo da komunalnih česama ima svugde: na trgovima, u parkovima, dečjim igralištima. Tako bismo ukinuli razlog da se kupuju plastične flaše.

Sledeći korak ka rešenju bio bi uvođenje velike takse za proizvode u plastičnim flašama. Sredstva prikupljena na taj način trošila bi se na rešavanje problema plastičnog otpada, na upravljanje deponijama, čišćenje životnog prostora i istraživanja u oblasti reciklaže. Važno je da cena proizvoda odrazi i to koliko je skupo rešiti se plastike, a ne samo kako je jeftino napraviti je.

Kada bi taksa na plastičnu ambalažu bila visoka, i proizvođači i kupci bi se vratili staklenoj ambalaži, koja jeste teška za transport, ali ekološki bolja. Ili bi se razvile druge vrste ambalaže, za održivu ekonomiju.

Jer je dug zao drug. Treba što pre da se osvestimo i uradimo nešto.