Dva dinara, druže

– Plaćam karticom, nemam sitno – kažem ja.

– Pobre,  može karticom, ali daj dva dinara za kesu – kaže opet kasirka (koja i očigledno misli da smo u rodbinskoj vezi).

Uzmem kesu, pogledam. Kaže “ Za lepši i čistiji grad “. Ok, lepo. Ekologija i životna sredina su važne, lepo što su se setili.

Ali, da ne bude da su kese najveći eko problem. Svojevremeno, bila je neka nacionalna kampanja da se svuda koriste samo papirne kese, pa je ispalo da država ne može da nameće takva rešenja. Vodotokovi reka vrve od plastičnog i otpada svake druge vrste. Redovno prelazim mostove na Južnoj Moravi, voda je nekad siva, nekad crna. Plava nije nikad, a i čini mi se da su zadnje ribe tu plivale još u doba SFRJ.

O aero zagađenju ne treba ni govoriti. Samo otvorite prozor. Gorivo (sumnjivog) kvaliteta, prosečna starost vozila – punoletna! Kako je građanima koji žive blizu petrohemijskih fabrika, to oni najbolje znaju.

A treba nam i ekološke edukacije – u kontejneru za plastiku blizu moje zgrade – televizor. EI Niš. Ono, jeste da ima poneki plastični deo na njemu.

– Daj dva dinara – kasirka i dalje uporna.

– U redu, rekoh, al imam samo pedeset, evo plaćam kese svim ovim ljudima, nije problem.

– E hvala ti, rode – kaže dekica na kraju reda, sa jednim hlebom u korpi. – A je l’ ako da uzmem ja i dve bananice za unuka, a?

Procene su da je Srbiji na putu ka EU potrebno najmanje pola milijarde evra kako bi životnu sredinu dovela u red. O održivim izvorima energije, velikom broju postrojenja za reciklažu i povećanju eko-kulture stanovništva da i ne govorimo.

Možda neko  misli da se takve stvari rešavaju brzo ili same od sebe. Ne. A svakako ne sa dva dinara.