Dva magična slova ispred imena

Izgleda da uzalud pokušavam da shvatim moje sunarodnike i logiku po kojoj žive i kojom se služe, te mi uporno izmiče iz polja razuma, ostavljajući me u nedoumici o samoj umetnosti bitisanja u njoj.

Kako se priča, Srbija ima oko dvadesetak odsto odraslog stanovništva funkcionalno nepismenog, a po PISA istraživanju, ovih dana saznajemo i da svaki treći učenik – petnaestogodišnjak – nije naučen da koristi blagodeti pismenosti, ali zato ima Univerziteta koji nepismenost još i nadograđuju prodajom diploma, a za one zahtevnije i doktorske titule, pa nas to navodi da zaključimo da Srbijom vladaju ili će tek vladati sve sami polupismeni – koji će se potpisivati palcem, a oni sa doktoratom i krstićem ispred.

Da se podsetimo samo slučaja Siniše Malog i njegovog doktorskog rada, koji već pet godina drži pažnju akademske (a i one druge) javnosti, polarizujući navijačke strasti na one koji ga brane, a i na one koji traže stavljanje žiga srama na njenog autora. Ako je sve tačno što su o Siniši Malom rekli ljudi iz njegove političke familije – njemu doktorat i nije bio potreban – jer svi epiteti koji su se u njegovu korist nabrajali dovoljni su za jedan uspešni intelektualni rad i ugled na kome bi moglo da mu se samo pozavidi.

Ako ovih dana slušamo još i diskusiju u srpskom parlamentu, sastavljenog od moralne i intelektualne elite Srbije, Siniša Mali nije nigde pogrešio nego je samo žrtva pritiska pristrasnih političkih klanova iz opozicije.

O svemu ovome ne znam dovoljno, ali bih sa Sinišom Malim mogao da podelim ljudsko saosećanje za mrlju na licu koju neće moći da spere ni vreme ni politička karijera, a sam sram čina prevare će, nažalost, pratiti i sudbinu njegove dece.

Njegov rad je odbačen kao plagijat jer je „…u disertaciji doslovno preuzeo tekstove drugih autora bez navođenja njihovih imena i izvora iz kojih je tekst preuzet, kao i bez jasnog obeležavanja preuzetih delova, čime je učinio povredu Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu“.

On nikome nije direktno naneo štetu – niko nije stradao od njegove ruke, nikom nije uskratio ili uzeo novac niti na krađi zaradio koristeći znanje drugih, preuzimanjem onoga što su oni napisali u originalu. Jedinu štetu ima on sam jer je ostao i bez ta dva magična slova ispred imena, a i bez ugleda.

Bar mu se mora priznati da je napisao knjigu (uz nečiju pomoć ili on sam) od više stotina stranica, uz to još i žalbu od 3.000 strana (!) onim institucijama koje su mu osporile originalnost, a možda je usput pročitao i još neku knjigu iz uže oblasti koja je bila predmet njegovog interesovanja, ali je nije naveo u spisku literature koju je koristio.

Samo mi je ostalo nejasno – da li bi rad bio prihvaćen da je sedam procenata ili pedesetak strana teksta, na kojima nisu obeleženi izvori iz kojih potiče pozajmica, te je njegov propust samo formalni ili je promašio ne samo u sadržaju nego u istrajnosti da izbegne dostojanstveni čin povlačenja sa svih funkcija, kao što su to učinile njegove nemačke kolege po sudbini, položaju i grehu – Karl – Theodor zu Guttenberg, član Evropskog parlamenta liberala Silvana Koch – Mehrin, savezna ministarka za obrazovanje Annette Schavan i drugi…

U Srbiji postoji još jedan način sticanja zvanja doktora, a to je polaganje poslednjeg ispita na Medicinskom fakultetu i bez jedne jedine rečenice napisanog „naučnog“ rada, dobijaju se doktorske titule kao sinonim za profesiju, a da potom vlasnici tih titula insistiraju u komunikaciji sa okolinom više na tituli nego na vlastitom imenu. Takvih danas ima na desetine hiljada koji legalno i sa ponosom koriste najviše akademsko zvanje koje u stvarnosti nemaju.

Primera radi, titulu doktora medicine u Nemačkoj dobijaju svršeni medicinari sa napisanom i odbranjenom doktorskom disertacijom, posle par godina intenzivnog rada i pod kontrolom mentora, a takvih je oko 2/3 završenih medicinara, dok se preostala trećina miri da doživotno uz svoje ime, samo skromno napiše lakar – Arzt, u Švedskoj – lekare, a u Rusiji – vrač.

Da li u Srbiji može da se oduzme titula koja nikada nije osvojena, ali se koristi, iako je nosioci nemaju u posedu? Ovde nije plagiran rad titule radi, nego sama titula.

Specifični oblik krađe intelektualne svojine se u Srbiji pojavljuje i u obliku državnog nasilja nad autorima arhitektonskih projekata tako što se u raspisanim arhitektonskim konkursima ubacuje i klauzula kojom se učesnik takmičenja primorava da, ako osvoji prvu nagradu i preporuku žirija za realizaciju, sva autorska prava ustupa investitoru – državi, bez ikakve naknade i zahteva za učestvovanje u razradi samog projekta koji se po pravilu dodeljuje privilegovanim državnim firmama ili njenim pulenima.

Na tom principu se odvijao i projekat Trga Republike u Beogradu sa rezultatom koji je svima poznat, gde je prvonagrađeni rad arhitektonskog tima – pobednika od investitora uzurpiran i masakriran do neprepoznavanja, diletantski i aljkavo shvaćen, neodgovorno razrađen, uz izbor lošeg i neodgovarajućeg materijala i bez ikakve odgovornosti za funkciju, estetiku i trajnost.

Glavni vinovnik i ovog puta je državni ljubimac CIP koji uz mentorstvo Ministarstva građevinarstva, zamenika gradonačelnika ili onih koji vode vladinu Kancelariju za javna ulaganja. Ko će ovu nedopustivu praksu da zaustavi i da odgovara i ko će vratiti intelektualnu svojinu i autorska prava vlasnicima. Da li se i ovde radi samo o državnom plagijatu ili o brutalnoj krađi?

Preuzimanje tuđeg kreativnog, pisanog ili umetničkog dela iz oblasti intelektualne svojine je plagijat koji treba da se nemilosrdno kažnjava i javno žigoše.

Nastavimo li ovako možemo na sledećoj Olimpijadi u Japanu još i da očekujemo da se umesto pobednika, ako ga bude bilo, na postolje popne ministar/ka i da uz zvuke državne himne primi medalju, dok sam pobednik u tišini svlačionice sanja o karijeri i daljim uspesima.

Autor je arhitekta, stručnjak za objekte u zdravstvu