„Neko, koga nema ko da voli, mogao bi da izgubi ono što najviše voli – moć i vlast“: Šta se sve može za dva minuta?

Poješće se 2.000 kilograma kokica. Rodiće se 268 konja, ispeći 41.000 pica. Prodaće se 1.908 novih pametnih telefona.

Međunarodna svemirska stanica preći će put od 930 kilometara u svojoj orbiti.

Ako je Gugl lagao mene – ja sam slagao vas. Dok čitate ovaj komentar, nećete biti ni svesni da su ta dva minuta već prošla.

A zbog dva minuta snimka sa naplatne rampe u Doljevcu, negde u blizini 45. geografske paralele, neko, koga nema ko da voli, mogao bi da izgubi ono što najviše voli – moć i vlast.

Kao što su dvojica sinova izgubila majku te zime 2019. godine. Ali to ne može da se poredi.

Dva minuta snimka. To je sve što traže i sinovi i suprug poginule Stanike Gligorijević.

Traži i javnost Srbije. Jer, ako se krivica za jednu smrt zataška, zato što je u vozilu bio „taj i taj“, zašto se ne bi prećutala i druga i peta i sedma „nesreća“?

Dva minuta koja nisu prikazana ni sudijama. Dva minuta koje je video jedan čovek.

Ali neće da nam ih pokaže. Da se ne potresemo. Potresao se on umesto nas.

Ali nešto se dogodilo. Posle govora Stanikinog sina na protestu javio se Bata. Onaj što ga ne da. I Bata reče da želi da pokaže snimak porodici.

Doduše, bez prisustva advokata. Da se i oni ne potresaju. Porodica je to, razume se, odbila.

Od izjave da je snimak užasan, ali da će zamoliti nadležne da ga prikažu, preko one da isti ne poseduje, te da mu ga nikada niko nije tražio, do one odskora, da nije obećao da će video biti prikazan, prošle su četiri godine.

I dalje se nada da ćemo zaboraviti. A nećemo, jer ne smemo.

Sinovi pokojne Stanike, koliko sam mogao da pročitam, spremaju se da odu iz zemlje čiji zvaničnici potpunu istinu o smrti njihove majke kriju kao Toma blanko ostavke. Srbija sanja i snove ostvaruje.

Dok Srbija sanja, uljuljkana u ružičastu propagandu, snove ostvaruju oni zbog kojih se brišu snimci sa nadzornih kamera. Zbog kojih se prazne kafići i klubovi.

Zbog kojih drhte pošteni ljudi u malim sredinama. Ali, biće i to dobro.

Samo da Marić više ne prekida predsednika u „Ćirilici“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.