Dva psihijatra i vakcinacija

Dr Đ. je „zapalio“ društvene mreže tekstom čija je osnovna poruka: „Ne morate da vakcinišete svu svoju decu… već samo onu koju želite da zadržite!“ Na suprotnoj strani je najglasnija njegova mlada koleginica, dr S.

Ona brani korišćenje toksičnog hlor-dioksida za „lečenje“ autizma i, pozivajući se na nekog biofizičara (samo da nije normalan lekar!), tvrdi: „Pokazalo se da je uz neke druge tretmane izlečio 133 autistična deteta.“ Tužno je što veruje da se autizam tako leči (mada pravilnim lečenjem detetu može mnogo da se pomogne) i što rešenje traži u mraku merkantilne medicinske ilegale, umesto u svojoj struci.

Zapanjujuće je i s kakvom bezosećajnošću prepušta svojoj sudbini žrtve poliomijelitisa i malih boginja. Po njoj, svi oni imaju genetski poremećaj, pa od njih treba dići ruke. To je eklatantan primer rasne higijene, po kojoj biološki manje vredne treba apriori otpisati.

Da bi dokazala „uzaludnost“ vakcinacije protiv tetanusa, tvrdi: „Tokom Drugog svetskog rata bilo je 10 zabeleženih slučajeva“ (samo na području Jugoslavije 1939. i 1945. prijavljeno je po skoro 500 obolelih i po blizu 200 umrlih od tetanusa). Argument joj je i da „postoji mogućnost primanja imunoglobulina nakon povređivanja i primena antibiotika kojim se uništavaju spore“ (iz mnogo razloga tako zamišljena primena imunoglobulina nije primenljiva, a tetanus se ne leči antibioticima).

Za nju difterija ne predstavlja problem jer „postoji lek – penicilin“, a pored toga, „primenjuje se difterični antitoksin i simptomatska terapija – sve što je bilo nedostupno nekada“ (za više od pola veka smrtnost se nije značajnije snizila, a antitoksini i simptomatska terapija u upotrebi su već više od jednog veka). Ona priznaje da „(p)ostoji maligni oblik, kada čovek može umreti“, ali zaključuje: „Može vam pasti i saksija na glavu ako dune jači vetar“. Dakle, zbog saksije treba počiniti gnusan zločin prepuštanjem da se masovno umire od difterije (!?).

Doktorkina jedinstvena logika proteže se i na meningitis izazvan bakterijom Hib. Mada sama piše da je to „ozbiljno oboljenje“, ona istupa protiv vakcinalne zaštite s objašnjenjem: „Šta ćemo sa virusnim, gljivičnim, gram negativnim, pneumokoknim meningitisima koje vakcina ne pokriva?“ Rečenica obiluje faktografskim greškama, ali posebno bode oči nastrani stav da, ako smo nemoćni protiv svih meningitisa, ne treba da se bakćemo ni nekima od njih.

Neverovatno je s koliko nesputane arogancije i ohole nekritičnosti ona sudi o stvarima koje malo zna i nakaradno razume. Tvrdi da je „izučila“ problematiku vakcinacije, olako svodeći milione lekara u svetu, uključujući svoje profesore, na zabludele ovčice. Ogoljujući tako svoje odsustvo samouvida (introspekcije), što je za psihijatra važno koliko i ruke za hirurga, dr S. isključuje mogućnost da je žrtva teorije zavere jer navodno „kao psihijatar zna da je paranoja vrlo retka“ (nažalost, ne pravi razliku između paranoičnosti, koja je zaista retka i paranoidnosti).

Zašto se tako opširno bavimo ovako opskurnim viđenjem stvarnosti? To zahtevaju doktorkin prostački rečnik („farmakomafijaški ološ“) i otužno bizarne šale („Ajojjj, DŽener i Paster, šarlatančine stare, kad sad uFate ŠRL-ovci da sikću i da vam oduzimaju licence, c, c, c…..“), a još mnogo više umišljenost kojom, sa „doktorskih visina“, zaluđuje narod neistinama. Moguće je da zaista veruje kako raskrinkava zaverenike iz globalne farmakomafije i da će se ljudi lupiti po čelu i uzviknuti: „Pa, što ne čusmo ranije ovu mudru ženu?“ Za nju je bolje ukoliko nije tako, drugim rečima ukoliko ne stoji iskreno iza svojih propovedi.

Autor je profesor univerziteta, epidemiolog