Dva ratna d(r)uga iliti mečkina rupa

Kao kaparu za dobro obavljen posao neko je odlučio da uzme u zalog izvesnog gospodina M.Đ. Nije baš neki zalog, ali je izbor bio između N.S. i njega, pa je odlučeno da je N.S. apsolutno nebitan i pušten je da se kreće po teritoriji KiM i ostalih začina bez ikakvih prepreka.

A kako je sve počelo? Neke mutne glave iz prestonog Beograda, odlučili su da pošalju jednu veću količinu limuzina i manju količinu mozgova u njima, što naš narod kaže, mečki na rupu. Nadali su se, verovatno, da usled ove prolećne hladnoće mečka još nije izašla. Ali ne lezi vraže (na mestu voljno Slobo), mečka ne samo da je izašla, već je odlučila da je njena rupa samo njena i da će svoje mečiće da brani do poslednje kapi svoje pećinske Rose. E sad, kako nije bilo u skorije vreme nekih težih incidenata sa ostalim komšijskim narodima i njihovim nacionalnim državama, odluka je pala da se na ovu nepriznatu teritoriju. Veliki vođa odlučio je da mimo volje drugog velikog vođe pošalje svoju nedonoščad u surovu misiju, da provere spava li mečka. Kao i obično velike vođe su se našle nekoliko dana ranije susrele u jednoj fino ugrejanoj sobi. Malo se smeškali, malo namigivali, malo režali, ali su na kraju svaki svojim avionom otišli. Doduše, neki su otišli nazad kući, a neki su skoknuli do knjižare u obližnjim prekookeanskim zemljama. Naravno, sve je bilo potpuno transparentno i vidljivo, makar onima koji su navikli da koriste društvene mreže. Za to vreme, na put su spremale limuzine, koje su bile ključne u prevozu manjka mozgova.

Limuzine su, pored najave da je bolje da ne idu, pošle put čuvene Mečkine rupe. Ponele su sa sobom i određenu količinu nedonoščadi, koji će predvoditi misiju ispitivanja rupe. I stigoše pred rupu. E sad limuzine koje su imale nešto više mozgova u sebi, odlučile su da udare jedan hrabri rikverc, a one sa manjkom moždane mase, odlučile su da je bitnije ući u rupu, iako se senka medveda pojavila. Rika medveda malo uplaši limuzine, pa su odlučile da se reše viška tereta. Malodobni M.Đ. ostade tako na vetrometini, a mečka se pojavila.

Svi smo videli šta se dalje desilo. Jasno je bilo da nikako nije dobro da diraš mečku na njenoj rupi.

A šta je bilo sa dva ratna druga? E, tu tek nastaje problematika. Oni su odmah počeli da udaraju u ratne bubnjeve, ali sa tekstom, „nećemo da se bijete… makar ne još“. To što udaraju u ratne bubnjeve, je stvar tehničke prirode. Ali, nije baš uputno da dva ratna druga, nekada dva velika revolucionara i dva ratna polukomandanta, lupetaju u prazno. NJihovi menadžeri i dirigenti moraju im narediti da pod hitno promene instrumente.

Autor je član Nove stranke