Dva Srbina i Srbenda

Time je zaokružena subverzija srpskog pravnog i političkog sistema, jer koordinator, sam ili uz pomoć svojih epigona, drži ili kontroliše sve državne i društvene funkcije u svim oblastima života.

Tačno je da je do te pozicije koordinator BIA, VOA, VBA i SID došao protivustavno, upravo zahvaljujući tim tajnim ali i onim javnim službama bezbednosti. Tačno je i da te službe, bolje reći interesne grupe, u nedostatku uništenih društvenih klasa upravljaju društvom. Postavlja se međutim pitanje šta je sa građanskom svešću o ljudskim pravima i slobodama, kad u Srbiji, osim studenta i „šačice“ protivnika „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ u vidu „Beograda na vodi“, građani ne pomišljaju da iskoriste poslednje pravo koje nikakva diktatura ne može da spreči – pravo na pobunu.

Vreme i događaji daju za pravo ljudima koji su o nama pisali ili pišu ovo što sledi.

„Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom. Bio sam i ostao Srbin ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda po profesiji. Takvi su izdali i osramotili srpski narod.“

Ovo je u svojim Dnevničkim beleškama devedesetih godina prošlog veka zapisao Koča Popović, španski borac, školovani oficir Kraljevine Jugoslavije, filozof i istaknuti nadrealistički pesnik, književnik, partizanski vojskovođa, diplomata i komunista po uverenju. Da li se baš zbog ovog citata Kočine Dnevničke beleške ne objavljuju ni 25 godina posle njegove smrti?

U skladu sa Kočinim beleškama, Srbi su za izdajnika proglasili čoveka koji je u svojoj knjizi o raspadu Jugoslavije napisao i ovo: „Drugi su skrivili našu nesreću. Tako cmizdrite i tako se lažete. Koji drugi? Jesu li to naši komandanti, jesu li to vođe naših partija, jesu li to vladike, biskupi, muftije? Niko od njih nije poginuo, niko nije ni metka opalio, niko nije obeskućio. Svi su se napljačkali i naotimali svega a mi ih i sada obasipamo pohvalama i počastima. Postali smo čopor bivših ljudi, niko i ništa, bez ikoga i ičega, a u svoje krvnike zagledani smo ko u svece. Kukamo glasnije za njih nego za svojom ubijenom decom, očevima i spaljenim zavičajima.“

U skladu sa novim senzibilitetom čitalaca koji nemaju vremena da se bave „Ratom i mirom“, Vuk Drašković u svojoj knjizi „Ko je ubio Katarinu“, slikovitim rečnikom, preciznom dramaturgijom, autentičnim dijalozima, omogućuje vam da pripovetku – roman o tragičnom raspadu multietničke države pročitate u jednom dahu. Posebna vrednost Vukove knjige je u tome što kao svedok i učesnik u tragediji, bolje nego iko, razotkriva zlo, obmane, laži, zablude i opsene Miloševićevog režima, koji se nažalost danas povampirio u vidu nove, ovoga puta Vučićeve crno-crvene koalicije. Vampiri idu toliko daleko da traže oslobađanje Đinđićevih ubica.

Hajde sad da malo mućnemo glavom i postavimo sami sebi nekoliko zdravorazumskih pitanja. Da li nas to koordinator i premijerski predsednik vodi u srećniju budućnost, ako svaki put kad se pokaže da nismo lideri ni u čemu, već da smo najsiromašniji na Balkanu (Albanija i Kosovo imaće ove godine veći BDP), izmišlja ratove i ugroženost Srbije od spoljnjeg neprijatelja, vadi iz rukava i raspravlja sa marginalnim tipovima bez ikakvih funkcija i značaja poput Haradinaja i Vokera? Ko će to i zbog čega da napadne Srbiju kad „nema pas za šta da nas ujede“? S kim to koordinator misli da ratuje kad su sindikati vojske i policije na ulici zajedno sa studentima i od koga će to Rusija da nas brani? Od Albanije i Kosova sa kojima smo apsolutni lideri u siromaštvu?

I poslednje pitanje: Da li bi mi građani trebalo više da verujemo iskrenim Srbima Koči Popoviću i Vuku Draškoviću, ili Srbendi čija nas vlast svakodnevno laže, obmanjuje, zloupotrebljava, manipuliše sa nama i nemilosrdno pljačka?